07. јануар 2016.
Рођење Сина Божијег догађај је који сабира и осмишљава све најузвишеније у времену и вечности. Недвосмислено сведочи неописиву и неизмерну љубав Божију према свету и човеку.
Творац свега створеног постаје створење, Бог се рађа као човек - новорођенче усред пећине Витлејемске. Ту су пастири и њихова стада, мудраци и њихова наука и богати дарови, анђели и њихова песма мира и љубави. Ту нема Ирода властодршца који у страху за своју власт и положај наређује убиство свих новорођенчади мушкога рода тога времена. Неки тврде да је убио и свог тек рођеног сина, све у страху да не изгуби властодржачке привилегије. Ирод ништа није разумео, јер је све мерио собом и својим интересом.
Како онда, тако и кроз све векове, човек који све мери собом и подређује себи не може да разуме Божију љубав. Ко не промишља живот у стварности обожења постаје роб самообожавања и идолопоклоник који се клања себи или другима лутајући непрестано по беспућу обожавања или сатанизације. Ту је корен свих људских сукоба и несрећа.
Није лако разумети тајну Божијег човекољубља све док смо оптерећени борбом за опстанак и страхом од другог човека и других народа. Под тим теретом све меримо својим интересом не примећујући бесмисао самосужавања у сваком погледу. Тада и Бога смештамо у контекст себичног интереса који постаје најнесноснији онда кад се предамо колективном егоизму правдајући се родољубљем или идеолошком оданошћу.
Тако самоизоловани не можемо да препознамо Христа Богомладенца јер не тражимо Њега Спаситеља света већ некога ко би поразио оне које доживљавамо као своје непријатељство. Не видимо да смо тако сами себи највећи непријатељи и не размишљамо колико је појединаца обесмислило своје постојање оваквим поступањем и колико је народа нестало са светске позорнице пристајањем на беспуће сукоба.
Богочовечанска пуноћа хришћанства је чињеница коју сваки искрени хришћанин треба да промишља, разуме и сведочи у свету. Ломаче, крсташки ратови и друга недела појединаца треба разумети као свехришћански промашај који захтева покајање и преумљење. Ту нема места изговору да је то неко други чинио, географске одреднице су слабомерне у вези са овим. Сви хришћани заједно треба да извуку јасну поруку како не би кренули Иродовим беспућем мржње и освете.
Крајње је време да разумемо Витлејемску богочовечанску логику у којој су заступљени сви друштвени фактори и социјални и образовни нивои.
Кад све ово разумемо снагом дубоке и узвишене вере бићемо храбри да свима све опростимо. Дакле, насиље у свету најуспешније се може спречити чињењем добра, а не само једностраним проглашавањем других за насилнике. Тако се покрећу нова насиља и бесмисао. Због тога треба престати бавити се Иродом и њему сличнима, јер тако нешто оптерећује Божићну радост. Много умесније је размишљати боље начине комуникације са свима трудећи се да лепу праксу која прати Божићне празнике осавременимо конкретним поступцима.
Зато предлажем да свако себе упита кад прође време празновања да ли је успео да превазиђе себичност у себи и - опрости. Али то треба да буде конкретно, а не апстрактно питање. Требало би да се запитамо да ли смо се помирили са онима са којима смо у неслози, или смо бар покушали.
Храброст је опростити а слабост је злопамтити, то или говоримо или са одобравањем слушамо. Али, како поступамо?
Све док немамо у себи храбрости да опростимо ми смо раслабљени ма колико мислили да смо доследни у чувању свога достојанства. Замислимо сви заједно шта би било да је Бог размишљао на овакав начин о Себи и нама. Он је својом снагом све ставио у контекст човекољубља, што би требало да и нас покреће. Треба престати са себичним калкулацијама у себи и одважно прихватити богочовечански смисао постојања.
Тешки је то ход уском стрмином са које се лако може пасти, а тешко се њоме усходи, али велики је број оних који су ишли и који иду овим путем.
Знајући све ово покушајмо да нам овај Божић не прође у формалном обележавању са намером да заборавимо сурову свакодневицу.
Промислимо и осмислимо своје памћење и храбро се суочимо са собом и свим својим злурадостима и злопамћењима како бисмо почели да исправљамо себе и отварамо се једни за друге. Тада ћемо заиста бити једни другима велики дар и сва наша даривања добиће праву меру.
Проф. др Љубивоје Стојановић (Новости)
