24. мај 2016.
У православљу данас се прославља дан Свете браће Ћирила и Методија, који су ширили хришћанску веру и писменост и културу међу Словенима.

У дану празничног црквеног сећања на мисионаре и културне и политичке дипломате, творце првог словенског алфабета, служене су литургије у православним храмовима. Тим празничним поводом организују се и културне манифестације у земљама којима су браћа из Солуна донела хришћанство и писменост.

Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало после тога придружио му се и млађи брат Ћирило (Константин). Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповеднике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија. Они су убедили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство. 

По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире веру Христову, а умножене црквене књиге поделили су свештеницима да уче омладину.

На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године. Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.

Његово дело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.

Прве књиге

Прве сачуване књиге на српској редакцији старословенског језика су Мирослављево јеванђеље, с краја 12. века и, према најновијим истраживањима, још старије (почетак 11. века), Маријино јеванђеље, које се чува у Москви.

Међу изложеним оригиналним рукописима посебно место има Београдски паримејник, с почетка 13. века, иначе најстарија књига у руком писаном фонду Народне библиотеке Србије, Ивићево четворојеванђеље из 1570, призренски препис Душановог законика, настао у првој четвртини 16. века, као и архијерејски чиновник из 1688. године.

Од штампаних књига, цетињски Октоих је прво издање на српскословенском језику, направљено 1494. године. Први српски буквар штампан је у милешевској штампарији крајем 16. века, а први речник 1818. објавио је Вук Караџић.

Мисија

Свети Ћирило (рођен као Константин у јулу 826. године, умро 14. фебруара 869. у Риму) и Методије (рођен као Михаил између 816. и 820., умро 6. априла 885. године), обојица су рођена у Солуну. Познати су и као Света браћа и словенски апостоли.

Рођени од оца Лава, високог византијског војног заповедника (друнгар), најранију младост провели су у Солуну који је у то време окружен локалним Словенима, где су савладали језик и упознали се са обичаијима. Методије постаје управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, одгојен на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија постављен за библиотекара Хагије Софије (Цркве Пресвете мудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Године 851. Ћирило је члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица Методије напушта свој положај архонта и повлачи се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније за њим долази и Ћирило.

По налогу византијског цара Михаила III, 860. оба брата одлазе као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Поход пропада, јер се Хазари између хришћанства, ислама и јудаизма одлучују за ово последње.

Друга мисија је била успешнија, када 862. посланство од немачког цара Лудвига угроженог моравског кнеза Растислава тражи од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Византија шаље Ћирила и Методија, који су се за поход озбиљно припремили. Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољицу) а браћа су на језик солунских Свена превели најнужније црквене књиге. На тај су начин створен је први словенски књижевни језик и постављени темељи словенској књижевности.

Због негодовања и буне франачких бискупа после трогодишњег рада браћа морају у Рим да пред папом обарају "тројезичну теорију" да се верски обреди могу вршити само на хебрејском, грчком и латинском.

У Риму се Ћирило разболео и ускоро умире, а сахрањен је у цркви св. Клемента, где је и данас сачуван његов гроб.

Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. панонском кнезу Коцељу, чак га приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је западни Илирик требао да буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Потом у Моравској, (где је Растислава збацио синовац Славопук) Методија утамниче као јеретика. Папа га ослобађа али је словенска литургија забрањена. Због даљег ширења словенског богослужења по Моравској, Методије поново мора 879. пред папу. Папа Јован VIII, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја из 880. године. Исто је учинио и 882. цариградски патријарх Фотије.

Методије преводи у Моравској на словенски језик Библију. Након његове смрти у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Сватоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих продани су у ропство, а неки су се успели склонити у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига ударили су Ћирило и Методије темеље словенској писмености.

Глагољица

Глагољица је словенско писмо названо од речи глагољати, говорити.

Истраживач порекла азбука, Исак Тејлор, 1880. је изнео мишљење да је глагољица сачињена према грчком брзопису из 9. века. Он је сматрао да су се Словени још пре Ћирила и Методија служили грчким писменима, комбинујући их по два до три када је требало представити неки нарочити звук који није познавала грчка азбука. Свети Ћирило је стилизовао целу азбуку.

Глагољица се употребљавала у најстаријим и можда најлепшим по чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој (Кијевски листови, Прашки одломци), тако и у оним за које је вероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или околних словенских земаља: у Зографском јеванђељу, Маријином јеванђељу, Асеманијевом јеванђељу, Клочевом глагољашу и сл.

Глагољица је из Паноније прешла у западни део Балканског полуострва, нарочито међу становништво у Хрватској, Далмацији и другим областима. Глагољица је допирала и до Русије (исп. глагољске натписе на зидовима саборне цркве у Новгороду, остатке од глагољице у руском запису попа Упира).

Од почетка 10. века, старословенска азбука ћирилица почела је да потискује глагољицу у Бугарској, Русији и Србији, тако да је од краја 11. века глагољица остала у сталној употреби само код католика примораца у северној Далмацији и у Хрватској на северу до водомеђе Купе, на кварнерском острвљу и у Истри (в. Глагољско богослужење).

Ту се глагољица сачувала у неједнакој употреби све до четрдесетих година 19. века. Према тој употреби, разликује се старословенска или бугарска (обла) глагољицу и хрватска (угласта) глагољица.

Ћирилица

Први облик ћирилице настао је на основама грчког унцијала (писање само "великим словима"). Речи нису међусобно одвајане, а размак из међу редова је велики, већи од висине реда. Прво ћирилично и главно књижно писмо је устав или уставно писмо, дволинијским типом писама за богослужбене књиге, и користило се од 5. до 18. века, мењајући облик од квадратног ка узаном, усправном. У Мирослављевом јеванђељу, на пример, наилази се на оба облика.

Од 14. века јавља се и полууставно писмо, у коме нека слова "пробијају" дволинијски систем, па прераста у "брже", канцеларијско писмо. Које има битно другачији облик појединих слова.

Тако се дошло и до брзописа или скорописа, насталог употребом тролинијских или четворолинијских слова, коришћеног за белешке и преписке а врло ретко за писање књига.

Из брзописа развија се, крајем 17. и почеком 18. века грађанска ћирилица, писма минускуле ("малих алова") и грађански курзив (удесно нагнута слова, "италик"), стиглог из руске ћирилице реформисане према латиници под Петром Великим.

У приручнику за писање великог калиграфа, Захарија Орфелина, издатом 1759. године још постоји српски брзопис, али га у следећем, издатом након 17 година, више нема.

Ћирилица је писмо словенских језика - белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински као и неких земаља бившег СССР-а, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизирани Кинези из Казахстана, који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем.

Заштитници

Папа Јован Павле II је Ћирила и Методија 1980. године прогласио свецима заштитницима Европе, а по Ћирилу је назван око 1.505 метара висок планински врх на острву Ливингстон, које се налази у архипелагу Јужних Шетландских острва на Антарктику. Ћирила су канонизовале обе хришћанске цркве, али га празнују различитим датумима, православна 27. фебруара (Свети Кирил словенски - Ћириловдан) и данас (Свети Ћирило и Методије), а католичка 14. фебруара. Народна банка Словачке увела је кованицу од два евра с ликовима Ћирила и Методија 2013. године, коју је и УНЕСКО је прогласио годином Ћирила и Методија.

Тропар

Тропар: (глас 4): Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.