Академик Васко Ташковски имао је досад 52 самосталне изложбе, а у МАНУ је ово његова десета изложба, уприличена за тридесет година чланства у Академији. Његово име се у свету изговара са посебним пијететом, а нарочито у Београду, где је, средином прошлог века, завршио Академију за примењену уметност, где је живео и стварао пет година.

– Присећам се своје младости у дивном Београду, за време студија. Владала је љубав, раздраганост и срећа међу нама младима. Незаборавна су времена из тог југословенског периода. Није то носталгија. Београд је био посебна чаролија, центар у којем су се окупљали људи са разних страна света и сви су били прихваћени великим срцем и душом. Инспирација се за наше стваралаштво рађала се управо из те атмосфере. Ти тренуци, од Калемегдана до Дедиња, никада се не могу заборавити – рекао је Ташковски.

О њему је снимљено осам телевизијских филмова, а његова изложба „Ране и ожиљци”, инспирисана НАТО агресијом на СР Југославију, оставила је велики траг код публике, нарочито оног њеног дела који је емоције са платна могао повезати са преживљеним искуством. Ташковски је својевремено изјавио да се за време док је НАТО разарао главни град Југославије осећао као да разара његову младост. Иако те слике носе туробну ноту једног периода у коме су страдали недужни цивили, а који светске силе желе да ставе под тепих своје гордости и лицемерности, у њима има и даха оптимизма, који нас гура напред, са главом подигнутом ка светлости.

Столтенберг ми је у интервјуу за „Политику” рекао да је бомбардовање било оправдано, али да није било усмерено против цивила. А животи грађана били су безобзирно гашени, заједно са њиховим надама, радостима, маштањима... Уместо макар извињења, Немачка покушава да српски народ прогласи геноцидним, исти онај народ који је она у Првом, Другом светском рату и у активној агресији 1999. године уништавала. На сликама академика Ташковског вришти револт, завија неправда и гори нада за престанак свих ратова.

– Прошао сам један веома тежак, емотиван период када су бомбардовали СР Југославију, пре 25 година. Свој отпор према том чину изразио сам за двадесету годишњицу бомбардовања СРЈ. Падале су бомбе на моју младост, која је остала у светском Београду, који је био и остао отворен за свет. Тада сам насликао неколико својих дела којима сам се залагао за мир и борбу против рата. ОЕБС је тада, у Скопљу, организовао да представници западних амбасада не присуствују мојој изложби. Слике сам поклонио тада југословенској амбасади – рекао је Ташковски, додајући да мир и љубав немају алтернативу, као и да су сликарске четкице и новинарска пера, нарочито удружени, најснажније оружје против рата.

Његове слике говоре све језике света. Уз емоције, емпатију и машту ствара се у тишини врло жив дијалог између дела и посматрача, урезан дубоко до незаборава.

– Сви елементи су преузети из природе, која је свуда око нас: камење, дрвеће, небо људи, али гледано другачијим светлом. Зато вам је потребан осећај фантазије да бисте могли да допуните слику својом маштом. Ту сам увек у близини да бих ту машту, ако треба, оплеменио, али не и изоловао гледаоца из његовог опуса маште. Са сликом треба уживати и стварати свој живот, онакав какав не можете имати. У том тренутку имате сву слободу света. И политичку, и емотивну слободу, на чијим крилима путујете по свету. Али у слици можете наћи свој бунт у ситуацијама где сте немоћни, као што сам ја послао политичку поруку преко слике „Тројански голуб мира” у знак побуне против НАТО бомбардовања – рекао је академик.
 
Поред његових дела, на овој изложби могу се видети и радови његовог оца, од кога је наследио таленат. Ристо Ристовски био је зачетник наивног сликарства у Македонији. Његова дела пробудила су ми снажну носталгију према мојој родној Ковачици, центру наивног сликарства.

Ристо Ристевски рођен је далеке, 1912. године, у време Балканског рата, само две године након смрти сликарског генија Анрија Русоа Цариника, творца примитивног сликарства, чије је искрено и непосредно сликарство било дуго потцењивано, па је, на крају, ипак признато од стране ликовне критике. Ристевски је прелазио трновит пут до признања наивне уметности заједно са уметницима широм југословенског простора. Иако нису познаваоци ликовних израза, не робују научним елементима и шемама, својим чистим срцем и душом богатом маштом и природним талентом успели су да скрену пажњу на себе, а међу њима је и Ристо Ристевски.

Такође, на овој изложби поводом тридесетогодишњице чланства у МАНУ представила се и Лара Ташковска, кћерка Васка Ташковског, која је трећа генерација ове фамилије. У њеном уметничком изразу доминирају три животна елемента: вода, ваздух и земља, како је истакао и академик Газифер Бајрами на отварању изложбе.

– Тријада породице Ташковских у стваралачком опусу протеже се унедоглед. Васко Ташковски сликарству је прилазио нескривеном енергијом, непресушним унутрашњим узбуђењем и незаустављивим уметничким нагоном. Она није заробљена у једно место, шета низ простор и време, у неким непознатим световима, а његов голуб који је полетео из родног места његовог оца Нижопола (код Битоља) успео је да слети и у Уједињене нације у Њујорку – рекао је Бајрами.

ПОЛИТИКА