Непосредно по избијању Другог светског рата, њена породица прелази у село Загорје у беранском крају, гдје је Полексија завршила четворогодишњу основну школу, а затим и осмогодишњу у Беранама. Гимназију са малом матуром завршава у Пећи, док је више разреде и велику матуру полагала у Вишеграду. Након тога у Тузли похађа тромесечни педагошки течај и седам година ради као учитељица у Босни и Херцеговини.

По повратку на Косово, одлази у Призрен и у међувремену ванредно завршивши Педагошку академију, наредних 15. година ради као учитељица у околним школама Призренског округа. У том периоду, три године је радила у албанској школи у драгашком селу Бродосавце, предајући српски језик албанској деци.

Након 22 године учитељског посла добија отказ, пошто није желела да се учлани у Комунистичку партију, бирајући цркву.

Тада је са благословом патријарха Павла, тадашњег епископа рашко-призренског, долази да живи при храму Успења пресвете Богородице у Ђаковици, где је наредне четири деценије, молећи се Богу, звонећи чувала светињу. Посебно је водила бригу да црквена звона редовно звоне, јер је за њу то био знак да црква живи и да и даље постоје православне душе у Ђаковици.

Тешке године рата на Косову, 1998-1999, као и послератне године провела је уз своју цркву у Ђаковици у којој је пружала уточиште невољницима, храбрила народ, молила се Богу да сачува народ и њен храм. У то време јој се придружило још пет старијих жена, Српкиња из Ђаковице које су молитвено, под заштитом италијанског Кфора живеле при храму у Ђаковици, подносећи многе невоље и опасности. Живеле су у малој и трошној парохијској кући, дочекујући све који су је посећивали са радошћу и надом да ће се вратити њен прогнани народ.

О старицама се бринуо тадашњи дечански игуман, а сада епископ рашко-призренски Теодосије са својом братијом, као и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је често долазио на Косово да охрабри народ и посети „баке у Ђаковици”, како их је народ од миља прозвао и упамтио.

У мартовском погрому 2004. године стара црква Пресвете Богородице и парохијска кућа у којој су сестра Полексија и четири преостале српске старице живеле потпуно су уништени. Старице је Кфор евакуисао у Високе Дечане, где су живеле заједно са дечанским братством. Из манастира Дечани су се након пет година, 26. априла 2009. године опет вратиле у Ђаковицу, у обновљену парохијску кућу.

У међувремену је започела и обнова храма који је потпуно завршен 2011. године трудом и залагањем епископа Теодосија, који је водио процес обнове порушених светиња.

Поново је зазвонило звоно ђаковичке цркве, поново су се служиле свете литургије и читале редовне молитве.

Исте године, након што су храм освештали митрополит Амфилохије и епископ Теодосије, благословом владике Теодосија црквени комплекс је проглашен манастиром Успења пресвете Богородице. Прве постриженице ове светиње, руком митрополита Амфилохија, биле су старица Полексија Кастратовић, која је добила име по Теоктисти Пароској и сестра Ружица Спајић, монахиња Јоаникија, која се недуго пре тога била придружила сестринству у Ђаковици.

Мати Теоктиста истог дана назначена је за игуманију манастира.

Владика и дечанско братство наставило је да се брине о овој светињи, а често су у храму служили и свештенослужитељи из Призренске богословије.

Од тада па до врмена њеног упокојења остала је у својој вољеној Ђаковици. Верници из Ђаковице никада је нису заборавили без обзира на живот у даљини након послератног прогонства, па су је често обилазили и учествовали у манастирским славама.

Својим духовним ликом, подвигом, љубављу, вером и молитвом оставила је неизбрисив траг у душама свих који су имали част да је познају и уписала се у вечну књигу живота, додаје Епархија рашко-призренска у саопштењу.

Свету заупокојену литургију у 9 сати служи епископ рашко-призренски Теодосије, затим ће бити служено опело, након чега ће тело мати Теоктисте бити сахрањено у порти манастира у Ђаковици.