По распаду Југославије распоређен је у Призрен, да би се касније вратио у родно Куманово, па Скопље где обавља дужност у чину - мајора. У ратном конфликту 2001. године био је командант оклопних јединица Армије Македоније задужених за одбрану Скопља и у свом саставу је командовао са 32 тенка 30 транспортера и осталом пратећом опремом.

Учествовао је у одбрани села Радуша и чувању извора Рашче. Активно је учествовао у акцији за ослобађање Арачинова и пружао оклопну поддршку специјалним снагама. Пензионисан је са непуних 48 годинаа у чину потпуковника.

Остатак живота проводи у Скопљу у насељу Капиштец, као и у свом родном Куманову надомак Железничке станице где му је и дедовина и где живе остали чланови шире породице Богдановић. 

За свог живота заједно са супругом Олгицом добио је три сина: Перицу, Сашу и Бојана.

 Ггодине 1999. активно је учествовао на демонстрацијама против НАТО бомбардовања СР Југославије и сваки дан са својом децом је долазио на демонстрације које су биле организоване у Скопљу.

У последње две године живота сустигла га је опака болест са којом се борио до 05. јануара 2025, када је преминуо у кумановској болници. Сахрањен је на Бадњи дан на гробљу у месту Бедиње - Куманово. 

Вечан му спомен и Царство Небеско.