Порука српске војске житељима грчког острва, на одласку у Солун: „И у Срба цвета цвеће и служи богомоља. Они би да вам, на растанку, кажу хвала и благодарност. Ваша је земља живописна и нарав вам је добра. Кад будућност привије ране, да им дођете. Да остану вековни спомен и поштовање. Бог велики води и суди, а људи се по добро опомену.”:

Придигнута и уређена, наша војска кренула је са Крфа у Солун, далеким морем дуж обала Аркадије и Китере. Као у гнезду из ког су излетели тићи тако је, по одласку наших трупа, завладало на Крфу осећање жалосне осаме, што је за собом остављају догађаји.

Ови редци чачанског књижевника Радоја Јанковића сетно, 1916, најављују једну од највећих битака у који је српски војник крочио, бој на Солунском пољу и јуриш у поробљену отаџбину, повратак својој кући. Овај српски официр је, подсећа Гвозден Оташевић у „Политици“, обилазећи наше јединице на грчком острву у друштву престолонаследника Александра Карађорђевића, са којим је пријатељевао, добио од будућег суверена нашега вест да је управо постављен за начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси и неку годину касније у својој приповести описао опроштај Српске војске са Крфом, овако...

Прошли су смрторухи фебруарски дани. Процветале опојне акације, а врело мајско сунце опалило лица наших ратника. Као туробан сан бледе, у сећању, линије претрпљених мука. Са ломних арбанашких верига нестаје снега, са душе се отопила ледена скрама. Благи одмор повратио је војсци наду и поуздање.

Сад су утабана крфаска логоришта испражњена а стари мештански мир почео да влада над чаробним острвом, на коме је ратни удес припремио уточиште нашој војсци што се повукла преко Албаније. Лађа за лађом дошла је, најзад, на оствро старинске приче, где је некад феачанска принцеза говорила древном бродоломнику Улису: „Здраво млади и племенити странче, сећај се Наусикаје кад будеш у својој земљи.”

Добро острво. Оно је кротко подметнуло груди да се на њима одморе синови једног искушеничког народа. Оно је ушло у његову историју давши му нову снагу, и у његову судбину, узевши му многобројне жртве. Патњама проврелу крв наших војника разгалило је водом својих врела. Стога, столетна маслина пружала је дању хладовину, а старо Страбоново морез опајало ноћи шумом и освежењем. Ту је наша војска средила своје истрзане мисли и прибрала духу усталништво. Судба ју је далеким путевима навела на трагове историјских давнина, које су за собом оставили походи лакедемонских кнежева, Римљана и норманских војсковођа. Гробља ће сјединити кости наших бораца са костима Јонаца и Коринћана. Тешке борбе нашег народа долиће чаробно гориво у тајанствено кандило прошлости, да легенди човечанства придружује часно дело српских војника и њиховог упорног предводника.

Пристаништа су сада мирна, прошао је хук са ратног бродовља. Као господствени лавови, под бујним звезданим небом, зариле су савезничке оклопњаче своје металне канџе у морске подине. У овим црним џиновима лежи спокојни израз извршене дужности: да је стотину хиљада војника пренето са Крфа у Солун, без најмањег вреда од стране противничких подводница. Наде, после Албаније, почеле су да се остварују, те је Крф остао светао и значајан у народној стваралачкој успомени.

Ипсос, Матијас и Говино, Кастењес и Фустапидими; Брагањотика и Мораитика и многа друга места остаће жива у народном предању. Наш народ моли Крфљане да хришћански припазе на његове гробове, праштајући му ако им је пореметио жиће или нанео увреду усевима. Србин је далеки путник. Груби дани и трајне недаће и најбољима наметну несмотреност. И у Срба цвета цвеће и служи богомоља. Они би да вам, на растанку, кажу хвала и благодарност. Ваша је земља живописна и нарав вам је добра. Кад будућност привије ране, да им дођете. Да остану вековни спомен и поштовање. Бог велики води и суди, а људи се по добро опомену.

Опраштајући се овим речима са Крфом и, као по сили дубоког закона обносећи светом завет за слободом, српске трупе говориле су о гостољубивом остраву, притиснуте оним истим болом који је некад имао бродоломник Улис, кад је беседио Крфљанима:

„Не знам где да почнем своју причу, како да је наставим и чиме да је завршим – толике су многобројне невоље које богови навалише на мене.”

И исто онако као што се Улис, после дуготрајног потуцања морем и земљама, журио са Крфа у Итаку, тако је и наша војска осећала само једно: да је унапред вуче љубав према земљи и слободи. Залуд су Кирка и Калипса задржавале Улиса од пута. Све њихове заводљиве речи бише узаман. „Отаџбина и они што нас родише” ‒ одговорио им је он ‒ „толико нас нежно привише уза се да то никакво благо, нити част у туђини, не могу надокнадити”.

Насловна форографија; Бивак Српске војске на Крфу 1916. (Фото: „Шумадијска дивизија”)