У дугој колони једног дечака од 13 година, свог сестрића, води његова млада тетка, тек 10 лета од њега старија. Пази га и воли као своје дете, брине да му се нешто не деси. А снежна авет прети и старом и младом.

Тај дечак у колони је Сретен Марић из Косјерића, његова тетка за коју је од раног детињства блиско везан (сестра Сретенове мајке Јелене) зове се Косара Раковић. Везаност Сретенова за тетку Косару појачала се тих дана Великог рата у повлачењу преко Албаније, у стравичним условима глади и хладноће.

Храбра и одлучна била је млада Косара да с овим дечаком пође у неизвесно пешачење тим суровим крајем, где свима прети бела смрт. Стоички подносила разне недаће на повлачењу које су увелико превазилазиле снагу, не само дечака већ и стамених горштака. Две немани на том путу – глад и хладноћа – за многе су биле кобне.

Те страшне догађаје Косара је касније описивала пишући свој дневник. Овако се у њему обраћала сестри Јелени:

„Боже мој, сејо, знаш ли да сам једног дана, најтежег на путу, била тврдо решена да извршим самоубиство. Страшан је то дан био. Срета, који је иначе најбоље пешачио, насред пута стане, не може да макне. Умор, боли у леђима, ватра – све га то снађе у један мах. А око нас лешеви смрзнутих људи. Ти не можеш појмити колико то утиче на живце – пустиња, мраз, снег... Лешеви људи и коња на све стране, а Срета болестан, не може даље.

Била сам тврдо уверена да му је ту крај, и то какав ужасан крај. Нисам ништа могла мислити до само то на какав начин да завршим ја свој живот заједно с њим.

Срећом, један инжињерски официр који је наишао узео га је под руку и готово га носио низ један брег. Нађемо једног коња и спустимо се у село”, писала је Косара о томе како је пуким случајем од смрти спасен њен сестрић Сретен Марић.

А живот затим пише нове, ведрије приче: након тог рата и у деценијама које су следиле о Сретену Марићу (1903–1992) говорило се код нас и у Европи. Постао је један од најзначајнијих интелектуалаца потеклих из западне Србије: познат филозоф, професор, есејиста, преводилац, аутор сјајних књига из филозофије и естетике (писао о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Прусту, Канту, Хајдегеру и другим), ерудита који је говорио четири језика. С биографијом од косјерићког Субјела и Београда (где је одрастао) до Лиона (ту је докторирао) и Париза (био саветник за културу у нашој амбасади), након чега се вратио у отаџбину где је, поставши и академик, радио као универзитетски професор.

„Српски европејац и косјерићки Француз”, писали су својевремено о њему. Сретенова сестра Лиза Марић Крижанић била је уметница такође школована у Паризу, супруга познатог Пјера Крижанића. У ово доба косјерићко читалиште зове се Библиотека „Сретен Марић”.

О свему томе, дечачком ратном путешествију и потоњем животном путу знаног филозофа, сведочи нова књига „Завичај Сретена Марића” аутора др Илије Мисаиловића, управо представљена у ужичкој библиотеци. Уз мноштво непознатих занимљивости из Сретеновог живота, описаних кроз сећања савременика и анегдоте, Мисаиловић издваја Марићев однос према српској традицији.

„Сретен Марић је поред свих диплома које је у животу стекао, одговорних послова које је у радном веку обављао, био и остао до краја живота одани заступник српског сељака. Имао је високо мишљење о нашем умном, бистром и племенитом сељаку, домаћину, старешини патријархалне сеоске задружне заједнице коју је у младости запамтио као стабилну основу српске државе. Из те младости он је понео љубав према селу и сеоској задрузи у којој је најважнију улогу имао њен старешина. Ту улогу старешине у кући касније ће ’присвојити’ себи у свакодневним разговорима са познаницима, држећи ’банк’ у сваком дијалогу и расправи, најчешће уз разборита и мудра тумачења наших (српских) заблуда и њихових превазилажења”, написао је у књизи „Завичај Сретена Марића” њен аутор.

ПОЛИТИКА