Наставник историје Сава Самарџић комплетни је аутор дугометражног документарног филма „Гусле моје”. Након два приказивања у Суботици, потом за Видовдан у Лондону, филм ће се наћи и пред Београђанима данас у Цркви Светог Марка.
Филм је настао током 2024. године, прича Самарџић и остварење је његовог вишегодишњег бављења темом гусала.
У разговору за „Политику” каже да је пре свега имао дубоко личне разлоге што се посветио инструменту. У родитељској кући Саве Самарџића гусле су увек биле присутне. Његов отац до дубоке старости умео је да узме гусле у руке, посебно када би стигла родбина и пријатељи.
– Растао сам уз приче из историје и звук гусала – каже Сава. Студије историје отуда су биле логичан избор, а гусле које је одмалена слушао и које се налазе и на плакату његовог филма изградио је његов предак, старе су више од 120 година. Из окриља дома неочекивано је открио да гусле не морају бити само део прошлости.
– А онда је у једном популарном програму на телевизији уз гусле запевала Бојана Пековић и сви у мојој генерацији су причали о томе – каже Самарџић.
Након тога наставио је да истражује историју и значај гусала у нашем народу. Једноставан жичани инструмент уз који се пева у различитим изразима присутан је код многих народа, али Сава се слаже са мишљењем теоретичара да су гусле свој највећи распон и славу стекле у српском народу.
Ипак, тешко је сада навести све оне гусларе који су значајни аутори, интерпретатори или градитељи гусала.
Снимање се одвијало на простору од Суботице и Фрушке горе, преко Семберије, Високе Крајине до Далмације, Книна и Крке, потом су обухваћени градитељи гусала у Сјеници, а ишло се и до Шавника, где се, како тврде, најбоље пева уз гусле, те до Цетиња и Никшића. Велики терен, мноштво саговорника, али и вредни архивски снимци позајмљени од телевизије са којом сарађује. Сав тај обиман материјал сакупљен је у намери да се омиљени народни инструмент представи и објасни што свеобухватније.
– Настојао сам да укључим потпуно различита гледишта на гусле, на начин њихове градње. Желео сам да покажем да гусле нису само инструмент који говори о српској историји и традицији већ и да говори о свакодневним догађајима. Оне су као инструмент биле потпуно природне српском народу, јер се најчешће праве од јаворовог дрвета, преко њега се затеже јарећа кожа, а жица је коњска длака. Дакле, за израду је онда потребно само време, јер су их градили од онога што су имали. Оно што је важно је и да је то инструмент који је лак за ношење стави се на раме и може да се иде од места до места, што опет објашњава нашу природу народа који се стално сели и иде у друге крајеве, било ратом, било због социјалног положаја – каже Сава Самарџић.
У свом бављењу гуслама Сава Самарџић дао је њихов историјски преглед, каже да су гуслари који су знали на десетине хиљада стихова, развејали сумње историчара о томе да ли је могуће да је и Хомер могао знати 12.000 стихова.
– Приликом истраживања америчког научника Милмана Перија у Краљевини Југославији тридесетих година 20. века потврду да је један човек способан да зна стихова колико имају Илијада и Одисеја нашао је у гуслару Авду Међедовићу. Мит о слепом певачу Хомеру наставио је да живи – каже Сава Самарџић. Гусле су биле пресудне и да се сачува прича о појединим историјским догађајима, попут Хаџи Радована Требјешког, који је певао о Мојковачкој бици.
Некада су се уз гусле певали стихови у осмерцу и десетерцу, мада каже данас је много гуслара који воле неримовани стих. Та наративна страна гуслања је посебно важна, јер се кроз певање уз гусле исказују не само историјски догађаји већ су гусле свој израз оствариле у свим темама, од лирских, историјских до филозофских.
Отуда су гусле пригодне и за здравице на свадби, али и код свих великих народних светковина. А Сава Самарџић каже да су се гуслари и прилагодили новим могућностима које пружају дигиталне технологије.
– Појављују се нови гуслари и снага њихове интерпретације привлачи људе да их слушају. То је моћ гусала, једноставан лак инструмент, али свугде где се загусла око певача се окупљају људи да га слушају. Модерне технологије омогућавају да су гусле присутне и у тим кратким видео-формама, да се чују. Нови аутори имају различите стилове, али генерално имају тај став и однос према гуслама, што код народа буди жељу да их слуша. Навешћу гуслара Вука Пантовића, који каже да када је мирно и тихо – и гусле утихну, а када су присутне – значи да постоји нешто у друштво што народ мора да искаже кроз гусле – каже Сава Самарџић.
Александра Исаков
