25. јануар 2015.

Месец дана пре почетка Великог Поста Православна Црква почиње да најављује тај пост и да нас припрема за њега. И ето, почиње нови циклус, најважнији за ново рађање, за нови почетак за нову страницу у животу - најава Великог поста. Осећамо тај предукус трагања за суштином, лутања кроз пустињу у ишчекивању победе над смрћу. Тако нам се кроз тајанствени пут у животу Цркве открива сва дубина и суштина битисања на земљи, а човек је појми само у Цркви, нигде и никад вам. Ето га тајанствени „предукус", ето га „мирис" Великога поста. И нека се свет дотле отима и тумачи празноверја, обичаје и „адете"...Хришћане живе пуноћом времена, и то већ овде на земљи. Захваљујући Сведржитељу Господу Исусу Христу. Ко је икада почео и проживео Велики пост зна да уколико испусти овај циклус, чекаће годину дана како би дошао поново нови, јер је у њему садражана сва тајанствена веза Бога и човека.

Месец дана пре почетка Великог Поста Православна Црква почиње да најављује тај пост и да нас припрема за њега. Каква је само тајанственост овог циклуса, и нико је боље није објаснио данашњем човеку до Александар Шмеман, који је продро до у саму нит човека данашњице, својом књигом Велики пост.

Напомиње нам како је само тешко човеку да схвати да напоредо са безбројним бригама свакодневног живота у нама мора да постоји и та брига о души и нашем унутарњем животу. Узмимо озбиљно вели једно поглавље у књизи. Када бисмо духовно били само мало озбиљнији схватили бисмо колико је за човека важна, неопходна и првостепена управо та брига о души. Ту је и тај тајанствени и тихи ритам црквенога живота...Али, поразно је колико људи мало брину за своје душевне потребе, радије ће човек читати неку лакшу литературу, него да чита озбиљне књиге и води озбиљне разговоре.

Но, долази оно доба године када нас Црква призива да се подсетимо да постоји и оно „унутарње", да постоји и онај „унутарњи" човек у нама. Када нас Црква позива да се пренемо и са ужасом схватимо у којој смо само мери заборавили на то „унутарње", у какву је само бесмислену ништавност потонуо наш живот, како и колико траћимо скупо и драгоцено време које нам је дато, у какву се само ништавну и бедну збрку претворио наш живот.

Најбољи и најлакши пут је следимо упуту Цркве - било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности (митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (посљедњи суд) и о праштању (недјеља праштања). Ови одјељци из Јеванђеља нису зато да буду у цркви само слушани. Суштина је да се «понесу кући» и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живимо.

Прву вест о посту, прво помињање поста налазимо у невеликој јеванђелској причи. То је прича о једном човеку који ни по чему није био значајан, који је притом био и маленог раста и не баш много поштованог занимања. Име тог човекаје Закхеј. Он је по занимању био сакупљач пореза што је у то време и тој средини – о којима говори Јеванђеље – било уско везано са подмитљивошћу, окрутношћу и нечасношћу. Јеванђелска прича је сасвим кратка:

И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено. (Лк. 19,1-10).

Закхеј је зажелео да види Христа, и то је зажелео тако силно да је том својом жељом привукао Христову пажњу. Зажелети и јесте онај почетак свега. Јеванђеље говори: „Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше". Све у нашем животу почиње управо од жеље и хтења. Јер оно што желимо и хоћемо јесте оно што волимо и што нас изнутра осваја и привлачи к себи. Закхеј је био човек који је волео новац и да би дошао до новца који – по сопственом признању – није презао чак ни од тога да оштети људе. Закхеј је био богат и волео је богатство.

Али, Закхеј је унутра у себи пронашао и другу жељу, он је зажелео нешто друго, и то хтење је постало судбоносни моменат његовога живота.

Ова јеванђелска прича свакоме од нас поставља следеће питање: шта је то што ти волиш, шта је то што ти хоћеш? Не на површини, већ у дубини свога бића. Ти кажеш да кроз твој град и твојом улицом никада није прошао, окружен мноштвом народа тајанствени Учитељ? Но, да ли је баш тако? Не пролази ли све време кроз твој живот неки тајанствени зов чији шапат понекад чујеш у себи? Зар не осетиш понекад негде у самим темељима своје душе тугу за нечим што је потпуно другачије од онога чиме је твој свакодневни живот испуњен од јутра до мрака? Прени се, ослушни то што је у твојој души, уђи у своје срце, послушај глас унутарњег човека у себи. И наћи ћеш, унутра у себи ту чудну и чудесну жељу без које не може живети ниједан човек, но коју готово сваки човек – као да је се боји – затомљује у себи буком и трком „спољашњег" живота.

„Стојим на вратима и куцам", говори – како каже у Светом Писму – Бог човеку. Чујеш ли то тихо куцање? То је позив који Црква, Јеванђеље, Христос упућује човеку: зажели оно што је другачије од сујетне свакодневице, удахни другачији ваздух, сети се оног „унутарњег". И ако само за часак саслушамо и послушамо тај позив осетићемо како радосни и чисти ветар продире у устајали ваздух наших безрадосних живота, како у нама почиње да се збива та неприметна промена живота. У нама се јавља жеља за новим животом. Душа почиње да дише. И, гле, тај мали човек, који живи непрестано погнут земљи и заокупљен искључиво земним жељама, одједном престаје да буде мален, јер почиње његова победа над самим собом.