На том бојишту многи браниоци дали су живот за отаџбину. Неки су и заробљени, попут двојице официра из ужичког краја о чијој ратној судбини пише управо објављени број „Историјске баштине”, часописа који издаје Историјски архив Ужице.

Реч је о резервним официрима Радомиру Вујићу (учитељу са чином капетана) и Живку Топаловићу (правнику и политичару, који је био поручник). Њихово заробљавање у Великом рату описује Митар Јосиповић текстом „Битка на Врачем брду”, где су извештаји Вујића и Топаловића (сачињени кад је рат завршен, по налогу Врховне команде). Обојица су у новембру 1914. на положају Враче брдо код Колубаре бранили отаџбину предводећи јединице, али су после вишедневне одбране овде заробљени, па остатак рата заједно провели у заробљеништву (у Гродигу код Салцбурга).

Учитељ Вујић, родом из Стрмова код Бајине Баште, претходно је прошао тешке битке балканских и почетне Великог рата, да би у Колубарској бици био командир чете. Ту је послове помоћника ађутанта команданта пука обављао Живко Топаловић, рођен у Ужицу, познати политичар из међуратног доба. Упамћен je прво као поборник, а затим противник комунистичке идеологије (напустио КПЈ, па основао реформску Социјалистичку партију Југославије, да би у Другом светском рату постао близак сарадник Драже Михаиловића и председавајући конгреса у селу Ба).

Пише „Историјска баштина” да су на положају Враче брдо трупе Моравске дивизије првог позива против Аустроугара водиле огорчене вишедневне борбе, уз губитке у људству и под најтежим условима.

„На тај положај дошао сам 6. новембра са четом која је бројала 192 пушке, када су делови Првог пешадијског пука били потиснути са десне обале Колубаре са задатком да се положај Враче брдо пошто-пото одржи и очува”, писао је у послератном извештају о свом заробљавању Вујић: „Под најтежим околностима и елементарним непогодама вршио сам овај задатак са четом до 12. новембра. За цело време смене није било. Од сувишне воде и снега у рововима већини војника су ноге биле сасвим отекле. Тако да је се ноћу морала ложити ватра и покривати шаторским крилима да би се обућа колико-толико осушила. У чети 12. новембра изјутра имао сам само 54 пушке...”

„Од тог дана била је веома јака артиљеријска ватра непријатеља управљена на први пук, услед тога морао се повући трећи батаљон. Мислио сам да су добили наређење да иду на неки прихватни положај, надао се да ћу и сам то наређење добити. Свака веза с пуком била је прекинута, телефон је у најпотребнијем моменту отказао услугу. Ко се год тамо пошаље не враћа се. У једном моменту пао је наш артиљеријски метак у моје ровове. Какав је то бол у мојој души произвело лако је схватити... Наша артиљерија је и даље положај тукла. После неколико тренутака појавили су се непријатељски војници из позадине и тако сам ја тог дана са једним водником потпоручником и 32 војника заробљен”, записао је учитељ Радомир Вујић.

На овом бојишту се између две ватре са својом јединицом нашао и Живко Топаловић. Били су у рову када их је шрапнелима гађао непријатељ, а онда је у тој општој пометњи ватра на њих стизала и од наше артиљерије. Ређале су се експлозије, па је, пише Живко, кога је ту зрно закачило поцепавши му камашне и чакшире, било бесмислено да остану у гађаном рову.

„Идем ка потоку, стропоштам се уз један храст. Ту станем погледати за колегама, њих не би. Скочим и потрчим, али ме нека тајанствена сила баци низ стрму блатњаву косу. Час идући, час бауљајући успем да дођем до потока Каменице. Али више од мене, кроз шибље Ћелијске косе, пробијаше се једна група аустријских војника. Спазише ме и једни узеше пушке на готовс, други викну ’Халт!’ Био сам потпуно сам и немоћан. О одбрани није могло бити помена. Покушам да искористим своје знање немачког језика, викнем војницима: ’Не прилазите ми, да се не бих бранио! Ја сам српски официр и предаћу се само вашем официру.’ Ускоро је код мене био један млад потпоручник, ми смо се војнички поздравили. Замолим га да са мном ритерски поступа, јер му се предајем у немогућности одбране”.

„У мојој целулозној торби налазе се пуковске хартије, нећу их уништавати, али молим да ми их не одузима. Он ми је одговорио да његово није да ме претреса, само оружје морам бацити. Одговорио сам да сабљу нисам имао, а револвер сам изгубио. Молио сам га да ми остави спроводника и допусти да се одморим, јер ићи не могу. Он ми је оставио три војника са наређењем да ми укажу сваку пажњу и поздравивши ме отишао”, написао је по повратку из заробљеништва о свом заробљавању у Колубарској бици Живко Топаловић.

ПОЛИТИКА