Али ништа од тога, наставља приповест Продановић. Морало се натраг, јер је узана стаза на Чакору била покривена дубоким снегом и ледом којим се није могло ићи. Они који су раније, још за лепа времена, испели да прођу овим путем, боље су прошли него ови што кретоше преко Жљеба. По снегу, по ужасној олуји и поледици нико није смео ни да покуша ићи преко Чакора, јер би се, у случају да се оклизне, зауставио тек дубоко доле у амбису, у наручју смрти. Ветар дува све јаче, приповеда Продановић, а мраз стеже. Сунце је, вели, било изгрејало, али се губило пред вихорима с високе планине. Ускоро су стигли у подножје Жљеба, „тог замрзнутог џина” о коме су дотле слушали само приче.

„И доиста је био страшан, страшнији од свих описа. Планина је висока преко 2.200 метара, има облик жлеба, па је тако и име добила. Сва је покривена стенама и непрелазним сметовима. То је постојбина курјака и орлова крсташа, извор вихора и олуја. Што се више одмичемо, пут је гори, па се мора чешће застајати. Много се изненадисмо да ce кроз ову живу реку измучених провлаче две-три групице жена, отмених дама. Имале су чизмице, кратке сукње и капе на дугим косама. Сазнали смо да су то Енглескиње, које су почетком рата дошле у Србију и радиле у разним болницама. Дошле су да помогну народу који трпи и пати. Биле су то наше милосрдне сестре. С много љубави и труда неговале су и лечиле рањенике и тифусаре, све озбиљна лица, ћутке савлађивале тешкоће. Ничега се нису либиле, па чак ни најгрубљих послова и никада нису тражиле помоћнике. Оне су изазивале наше поштовање и дивљење што и сад, у одсудном часу, прате у стопу српског војника на овој Голготи”, приповеда Продановић и свом сећању додаје да су ове жене беспоговорно одбиле понуду да се железницом, добрим путевима и аутомобилима пребаце преко Битоља за Солун. Нису хтеле да се одвоје од оних којима су дошле да помогну и све време, у тим највећим недаћама биле стрпљиве и невероватно издржљиве. Ћутке су ишле, помажући војницима кад год је то било потребно. 

„Што се више пењемо, снег је све дубљи. На неким местима сметови достижу и неколико метара. Северац стално брише и све је хладније. Кад смо се попели на једно седло, заустависмо се као укопани. Угледасмо ужасну слику – смрзнут војник лежи, окренут ка земљи, згрчених ногу и са рукама под појасом, без иједног дугмета на шињелу. Била је то прва жртва мраза на коју смо наишли, и само што побосмо нешто даље, наиђосмо на нове лешеве. За непуна два часа хода набројасмо двадесет једног смрзнутог и умрлог војника. То нам још више следи срца. Сви смо на измаку снаге и личимо на све друго само не на људе, а живот је тињао само у очима. Укочени, као мумије, одмицали смо стопу по стопу. Вукли смо се отворених уста, вапијући за хлебом или било каквим залогајем. А када смо, најзад, сишли у равницу, изгледало нам је да су прошли дани Голготе и несрећа преживљених на Жљебу, али глад је и даље трајала, јер никог није било да нас прихвати...”

ПОЛИТИКА