„Ако вам треба инспирација за путовање, ова књига је путопис за срце, а не за кофер. Но, гарантујем да ћете после промоције пожелети и да спакујете кофере." Рекла је Елизабета Краљевски модератор
-Како је рекао један мудрац: 'Није богат онај ко има злато, већ онај ко има књиге.' Хајде да вечерас сви будемо богатији!", додала је.
Проф. Максимовић је стручно говорио о књизи. Правећи паралеле са читалачким импресијама које је стицао истраживајући Бранислава Нушића и његове описе Охрида, али и сада кроз пропутовање Македонијом и сусретањима са локалитетима које Милутин опсисује које је обишао у различитим делатностима у низу акција и кроз хуманитарни карактер са организацијом Срби за србе при помоћи и подстицају српског живља на овим просторима.
- Путописи имају три перспективе. Географски простор, упечитљивих описа градова. Бројних градова, описи прожети специфичном врстом - емоцијом, меланхолични и сетни, па и еуфорични посебних чула. Писац црпи уметничка искуства, а с друге стране посвећује се људима на специфичан начин; у сусретима са њима. У различитим местима, махом обични људи без школа, у специфичним околностима, оптерећених простора. Дајући психолошке портрете, везане за поднебље, перпскетиве људи које сусреће на тим путешествијама, Милутин наглашава важну димензију митског сједињења човека са земљом.
И наравно послдња перпсектива је посвећена опису меморијала, гробаља и спомен костурница.
Најпотреснији можда са појашњењима колико су људи страдали овде да би се изборили за слоободу, а онда су ти споменици заборављени, скрајнути...Закључио је професор Максимовић.
Модератор Елизабета Краљевски је представила Записе као јединствени спој путописне прозе, мемоарског писма и књижевног есеја. Када га посматрамо у ширем књижевном контексту, можемо га сместити у традицију великих балканских писаца који су документовали простор и време, попут Иве Андрића и Стевана Сремца. Међутим, Станчићева оригиналност долази из његове способности да створи интимну географију простора о којем пише – Македонија постаје не само место већ и јунак овог дела, рекла је она.
Ауторово дело се може анализирати кроз три кључне перспективе:
1. Меморијална функција текста Станчићево писање функционише као архив заборављених прича. Он бележи судбине људи, места и догађаја који су маргинализовани или чак избрисани из званичних историјских наратива. Овај поступак подсећа на праксу Мирослава Крлеже, који је често указивао на дисонанцу између званичне историје и стварног живота људи. На сличан начин, Станчић ствара
контрапункт: његови текстови нису само документ, већ и литерарно дело које прошлост преноси у будућност.
2. Етнографски приступ у прози Станчићев рад се може упоредити са етнографским истраживањима – он користи прецизне описе обичаја, архитектуре, природних пејзажа и локалних језика. Ова пажња према детаљима подсећа на
"Хвала свима на пажњи, на дивним питањима и доприносу вечерашњој
промоцији. Верујем да смо сви заједно успели да осветлимо део богатог
света који нам је Милутин Станчић приближио кроз Записе из Македоније. Још једном хвала што сте овде, и не заборавите – књига није само за читање, већ и за дељење. Топло је препоручите пријатељима!"
