28. јануар 2015.

У дану када Православна Црква прославља Светог Саву првог Архиепископа српског, део чланова КИЦСМ СПОНА узели су учешћа у Литургијском сабрању у манастиру Високи Дечани на Косову и Метохији.

Како је у Македонији посве специфична ситуација верског светковања Савиндана, јер без литургије, нема славе, избор је сужен. То верујући Срби знају, али шта вреди. До даљњег остаје спецификум слободе вероисповести, Ускраћени за то, логичан след је да потражимо стециште и евхаријстиску пуноћ управо у Цркви Христовој како би сједињени са Господом могли бити заједничари и са Св. Савом.

Одлазак пут Дечана, у раним јутарњим сатима, утабаним стазама, уз олакшицу друмског саобраћаја јер је фрекфенција смањена. У Ђаковици, нестао икакав знак, чак ни једнојезичног нема, ако је где год двојезичан прецртан је.

Можда је данак томе неко проширење на путу, па нам само логички след вуче ка Проклетијама, нагиње на Пећ, а иза оставља град са четири српскиње преостале у том специфичном гету. Видљиви трагови најновијег снега у Дечанима.

Пред портом са новом оградом краће задржавање због појачананог мониторинга међународних снага, па нас аустријски војник ипак пропушта на Службу.

Пазимо, Посланица Светог апсотола Павла Јеврејима, јасно указује на значај кога и каквог Светитеља славимо: „Јер такав нам првосвештеник требаше свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од небеса..."

Освтљеност благодаћу велике светиње, појање монаха, пуноћа времена, сећање на будућност само употпуњују мозаик и разоткривају помисли како да свеца славимо без Литургије, како да Светог Саву сагледамо у сусрет му кренемо ако Бога изоставимио...

Та клима нових тумачења, упознавања и изгледима наших живота, сусреће се и прожима кроз отворени разговор након Службе са предусретљивим игуманом Дечана Савом Јањићем који је тог дана уз кољиво и колач прославио и свој имендан. Имамо нове поуке.

-Култура и вера граде идентитет.

Стари призренски језик се говорио у Скопљу, који је некако био центар свих наших људи са овох просотора јер су сви градови овде мали у односу на Скопље. Сад су све те везе и нити поцепане, нажалост, рекао је о. Сава.

Сада имате ситуацију да изградња нових идентитета доноси пометњу једни против других, другачије поимање свести. Православље је раније било главни идентитет. Сада је савим другачије сво то поимање.

Јер и наш народ са Космета добија другачије епитете у централној Србији, а рецимо најстарије српске земље су управо јужније.

Мењале су се границе и простори, али оно што нас чини оно што јесмо то је вера православна јер кад кажемо Светосавље то је управо та вера која је донешена нашем народу од Св. Саве, јер је тада Јеванђеље највише заживело у нашем народу.

Дакле Црква нас томе учи, поучио нас је игуман.

Отац Авакум нас испраћа уз пар поклона, његова предусретљивост очита је. Не напушта порту све док не замакнемо даље у видокругу ока. Повратак.

Одзвањају стихови:

Онамо, онамо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, онамо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Ово није тек тако обично парче земље, сваки је корак јасан траг томе. Можда и добар део српског живља под теретом недаћа и мука које трају, тога и није више свестан, за разлику од оних које још држи тврдокорност, истртајност, оснажени вером и молитвом Богу. Многи међутим, под теретом сурове животне реалности „реалног живота", прихватају „неминовне токове", као и ми сами са нашим бригама и актуелностима.

"Узнећу те, Господе,
јер си ме подигао!"
Псалм(и) Давидов(и) 30, 1.

Свети Оче Саво моли Бога за нас грешне!

Милутин Станчић