Ђорђе Михајловић је од раног детињства помажући оцу Ђуру, који је наследио свог оца Сава, живео међу каменим крстовима погинулих ратника у победничком походу за ослобођење отаџбине.

Били су то “дани бола и поноса”, неустрашивости и пркоса, дани страдања и васкрснућа, дани који ће малу отписану Србију увести на велику светску позорницу.

Ђорђе Михајловић је предано неговао успомене на те храбре ратнике сељаке, срдачно дочекујући и испраћајући посетиоце од појединаца, туриста, ђачких екскурзија до политичара и државника.

Од 1960. чувао је најбољу од свих Србија, ону херојску и отаџбинску, ону одану и слободарску, ону чији синови почивају на Зејтинлику. Није тражио ништа друго до да и он почива ту, на Српском ратничком гробљу, крај оца и деде, пређашњих чувара. А, кад се упокојио, званични представник Србије, министар Никола Селаковић, донео је на сахрану три тегле земље. Из Србије, Црне Горе и Српске. Додао их је оној солунској у гробу Ђорђа Михаиловића. Још једна жеља старог чувара, ретко изговарана, тако је испуњена.

Остала су сећања: И у дубокој старости, када више није могао да долази свакога дана, становао је код ћерке у булевару Лагкада, тачно прекопута гробља, и са балкона надгледао своју белу мраморну армију. На огради тог балкона стајала је, раширена, српска тробојка. Кружили су снимци по мрежама: млади из Србије који су дошли да посете Зејтинлик окупили се под Ђорђевим прозором и њему у част певају старе песме из Великог рата. А он крхким кораком успева да дође до руба и махне им, отпоздрави...

Слава му!