17. новембар 2014.

Српски песник и новинар Радојко Јовановић, познат под уметничким именом Раде Драинац; (16. август 1899. - 1. мај 1943.), сврстан као „представник космополитске струје у Српској поезији" између два светска рата, на свом кратком животном путу утиснуо је значајан белег у том периоду и у Скопљу на тешким искушењима раскорака између великих љубави и боемске зависности.

У биографским записима је наведено да је стварао у виду модернистичних тежњи. (Apoliner, Sendrar). Драинац је рођен у селу Трбуњу у Топлици, учио школу у Блацу, Крушевцу, патом и у Француској. Током 1922. покренуо је часопис Хипнос, а годину дана раније у Прокупљу је, у само три примерка штампао прву књигу песама под називом 'Афродитин врт' .

Од 1926. живи у Паризу, где свира виолину као пратња уз неме филмове. Оболео, враћа се у Србију. После мобилизације, учествује у борбама око Ужица. Под оптужбом да је комуниста, крајем 1941. хапсе га четници, али бива пуштен на молбу виђенијих Топличана.

Од 1942. лечи се у санаторијуму за плућне болеснике на Озрену код Соко Бање, где га повремено посећује Иво Андрић. Са туберкулозом у поодмаклом стадијуму, враћа се у Београд, у Државну општу болницу, где умире 1. маја 1943.

Као сиромах, сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу, уз рецитацију стихова његове песме "Нирвана", великог српског глумца Миливоја Живановића. У Удружењу књижевника Србије, Француска 7 у Београду, септембра лане, постављен је барељеф са његовим ликом.

На мање познате детаље из живота српског песника, везане за његову скопску епизоду и велике трагове у њој, подсећа хроничар старог Скопља, књижевник Данило Коцевски. У том делу о скопским легендама он наводи да се стално откривају нови детаљи из живота скопске боемије, посебно у периоду између два светска рата. „А у том периоду, први међу боемима био је песник и новинар Раде Драинац".

Описујући тај период на основу старих записа, Коцевски наводи да је „Раде имао велике љубави у Скопљу, а најинтереснија је његова женидба ћерком скопског градоначалника Спире Хаџи Ристића".

Откривају се нови и необични детаљи везани за овог скопског градоначелника, наводи Коцевски, у редовној хроници дневника „Вест", посено о његовој породичној лози.

- Раде Драинац је оженио његову ћерку Даринку, познату и цењену скопску лепотицу. Но, песник је није оженио због материјалне користи, ни због чињенице да је њен отац био градоначелник Скопља, а касније и сенатор. Песник Раде био је духовени вагабундо у правом смислу те речи и желео је, ето, да се опроба и као младожења. Да ли иронично или не, он је записао:

"Човек је превелика кукавица да живи сам. Неко му је потребен да слуша његове лудости или мудрости, да пати због његових несрећа, или да му ставља отровни прах у уши као у Шекспировим драмама".

Ко је био и одакле је потицао Спиро Хаџи Ристић први градоначелник Скопља, одмах по одласку Турака 1912. године, са још једним мандатом од 1918. до 1920. године? Пореклом је из села Једоарце код Тетова. Био је први градоначелник Скопља пореклом из Западне Македоније. Касније је дошао и Јосиф Михајловић, родом из села Тресонче. Спирин деда Ристо половином 19. века био је на хаџилуку и тако је породица постала позната по презимену Хаџи Ристић. Спирин брат Ђоко Хаџи Ристић, био је у печалби у Америци, а по повратку, држао је један од најпознатијих скопских млинова, под називом "Косово". Једно од Ђокине деце, подсећа Коцевски, „био је и наш познати етнолог и директор Скопског музеја после рата, Миодраг Хаџи Ристић".

- Таст Радета Драинца, отац његове супруге Даринке, Спиро Хаџи Ристић, био је високо образован интелектуалац. Образовао се у Швајцарској и у Багдаду. У једном периоду био је председник Трговачке коморе. Поред политичких функција, био је и трговац опијумом. Завршио је трагично, као жртва политичких обрачуна. Убијен је 1938. у Скопљу. Његова ћерка Даринка, после удаје за Драинца, радила је у Уреду за осигурање радника, у данашњоj згради Градске болнице. Даринка и Раде били су савим супростављене личности. Даринка, тиха и повучена, била је посвећена породици. Раде је узалуд покушавао да буде примеран супруг. Наставио је да посећује кафане, позоришта, пријеме, балове, док га је Даринка чекала код куће. На крају, он је дигао руке од брака – улога супруга му је веома тешко падала. Но, тиме нису престале његове љубави и љубавни скандали које је стварао у Скопљу.

После неуспешног брака, отишао је на Јадран, у Црну Гору, али се увек враћао граду на Вардару. Тако је било и приликом једног од повратака када је изазвао нови скандал са својом симпатијом на скопском корзоу. Ту симпатију ја опевао у својим стиховима. Драинац се, наиме, загледао у супругу једног познатог скопског лекара. Она је имала обичај стално да шета на корзоу држећи за руку своју шестгодишњу ћеркицу. Њему није сметало да се удвара лепој дами. Познати критичар Ђорђе Јовановић, који је у једном периоду живео у Скопљу, овако је описао њихову узајамну љубав:

"Њих двоје је разговарало од почетка до краја корзоа. О чему су разговарали - само њих двоје је знало. Лице ове жене је сијало унутрашњим, духовним задовољством. Осмех на њеним уснама увек је био благ и ведар као сунцем обасјан. Само бог Амор могао је да допринесе таквом изразу лица. Драинац је у друштву ове жене изгледао као савим срећан човек. Да ли су то биле песникове дубоке душевне, или само тренутне радости? Више него сигурно да је реч о оном првом. А то је значило да се између Драинца и ове жене догађала велика љубав. Песник 'вагабондо' и 'скитница' сигурно је знао топло и страсно да љуби. А није искључено да је та љубав постајала и од раније".

Иако постоје разна тумачења, критичар који описује све ово убеђен је да је ова дама са скопског корзоа била она славна и "драга Цица", коју је Раде Драинац опевао у посвети стиховима песме "Банкет" (1930). У тим стиховима он тражи "кап љубави из њеног срца", у једном нежном, лирском изливу:

"Теби, драга Цицо, овај пенушави лирски океан, за само једну кап љубави из Твог срца".

У Скопљу, у једној уличици крај Вардара, где је била боемска кафана "Брегалница", Раде је најчешће долазио. Тамо је туговао или славио, проводио своје дане и ноћи. Кажу, наводи Коцевски, да је у "Брегалници" окупљао свој "поетски штаб", коме су припадали познати глумци и музичари. Тамо је писао своје песме и чланке. Та скопска кафана више не постоји. Но, успомена на велике скопске љубави још траје-

Брак

У браку са Даром Хаџи Ристић, Раде Драинац био је две године. ''Драинац је био тежак човек. Моја је породица с муком пристала да пођем за њега. Венчали смо се у Блацу. Венчање је пожуривао више он него ја. Мада сам желела... ја сам се плашила његовог карактера и особитог понашања...'', остало је њено записано сећање на неуспели брак.

Драинчева дела

''Модри смех'', Београд 1920; ''Афродитин врт'', Прокупље 1921; ''Еротикон'', Београд 1923; ''Воз одлази'', Београд 1923; [са Мони де Булијем] ''Две авантуристичке поеме'', Београд 1926; ''Лирске минијатуре, Скопље 1926; ''Бандит или песник'', Београд 1928; ''Срце на пазару'', Београд 1929; ''Шпански зид''. ''Наша љубав'', Београд 1930; ''Банкет'', Београд 1930; ''Расветљење'', Београд 1934; ''Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон'', Београд 1935; ''Узурпатори'' (Узуновић, Јевтић и В. Поповић), Београд 1935; ''Улис'', Београд 1938; ''Осврти'', Београд 1938; ''Човек пева'', Београд 1938; ''Дах земље'', Београд 1940; ''Црни дани'' (прир. Р. Пешић), Београд 1963; ''Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука Русин а. д. ''(прир. Р. Пешић); ''Пламен у пустињи'' (прир. Н. Јешић), Београд 1993. – Дела Радета Драинца, 1–10 (прир. Г. Тешић), Београд 1998–1999.

Н и р в а н а

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много.
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.
Притисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.
Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.
Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.
То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.