05. фебруар 2011.

Прекогранична „печалбарска” искуства Срба из Куманова у матици

За разлику од мостова који асоцирају на спајање, границе између држава, поготово ове наше, балканске, по правилу раздвајају људе. Посебан је осећај приликом преласка међудржавних граница. То најчешће изазива нелагодност, извесну дозу страха, а код неког и благи осећај стреса.

Десетак наших људи, Срба из Куманова, Табановца, Речице, у потрази за егзистенцијом без обзира на све, на шта могу да наиђу, свакодневно прелазе македонско-српску границу и одлазе на посао у Прешево, Бујановац, Врање.

Зоран Јовановић из Табановца, на северу Македоније, сваког дана путује на посао у Прешево, на југу Србије. Са квалификацијом електротехничара Јовановић тренутно ради на одржавању машина у фабрици намештаја „Симпо” из Врања. Средином осамдесетих година прошлог века, радио је исти посао у прешевском погону некадашњег гиганта обућарске индустрије „Чик“ из Куманова у тадашњој заједничкој држави. Њеним распадом угашена је и производња у „Чиковом“ погону у Прешеву, тако да је младић из Табановца, уз доста среће, нашао ухлебљење у „Симпу“ и тамо остао до данас.

Сигурност у „Симпу”

– Радимо у сменама, углавном дању, а понекад, што је веома ретко, ради се и ноћу, односно, у трећој смени – каже Зоран.

– За нас неколицину који радимо на одржавању постројења није тешко.Деси се често да читава смена прође без проблема и без потребе за интервенцијом, али има и момената када се напорно и брзо ради и по неколико сати непрекидно на отклањању кварова да би се што пре омогућио даљи процес производње, додаје Јовановић.

Његово дугогодишње искуство и знање стечено практичним радом омогућава му извесну комоцију и сигурност у послу који ради и то му не представља проблем.

Нешто друго оптерећује овог и десетину других људи, Срба из Македоније, који у борби за егзистенцију, свакодневно прелазе македонско-српску границу код Табановца да би стигли на своја радна места у Прешеву, Бујановцу, или Врању.

Зоранов пример је сликовит и углавном се може пресликати и на остале наше људе из Македоније који раде, „иза међе”, у суседним местима на југу Србије.

– Годинама путујем својим колима, али, свакодневни прелазак границе – тамо и овамо, ипак, представља и изазива стрес, иако идем сасвим регуларно, или једноставно речено не шверцујем никакву робу, каже Јовановић. – Полицајци и цариници на оба прелаза – и Табановце, и Прешево, познају ме и у највећем броју случајева су љубазни, не праве посебне контроле осим уобичајених граничних формалности. Али, поштујући важеће прописе, приликом сваког преласка морају да утисну печат у пасош. Зато сам принуђен да годишње морам најмање да променим два пасоша што представља допунски финансијски издатак, каже Јовановић.

На прелазу – без протекције

Са истим проблемом се суочавају и остали који попут Зорана раде у Србији, а живе у Македонији. 

Виолета Станојковић из Куманова више од три деценије, исто тако, сваког дана прелази границу и одлази у Прешево где као службеник ради у тамошњој општини. Каже да јој посао није тежак, али да је свакодневна вожња и чекање на граници нервира и оптерећује.  

– Нарочито је тешко у летњим месецима када су на граници велике гужве и када се за прелазак чека и по неколико сати. Имам среће да ме службеници на граници познају јер се виђамо  сваког дана, тако да ми често излазе у сусрет и пуштају ме преко реда на слободним саобраћајним тракама, каже Виолета. – Но, није увек тако. Најчешће као и сви други, морам да чекам у дугој колони возила да бих прешла границу и потом да бих дошла кући у Куманово. Е, то је то гранично раздвајање. Куманово је тако близу Прешева, свега тридесетак километара, али то чекање учини да понекад помислим, да путујем као  наши гастарбајтери из Западне Европе, каже Виолета Станојковић.

До пре неколико година са Виолетом је путовао и њен супруг Зоран, рођени Прешевљанин, који је остао без посла у тамошњој штампарији „Графофлекс”. У вртлогу неуспешне приватизације штампарија је, као и многе друге фирме, једноставно – затворена...

Тако, Зораново место у Виолетиним колима последњих годину и по дана заузима Добринка Милковић. Она ради у лабораторији Дома здравља у Прешеву. Пре скоро две године са својом децом преселила се у Куманово баш из – Прешева.Због бољих услова за живот и због школовања Јоване, студента у Скопљу и Николе гимназијалца у Куманову.

– Заиста ми ни мало није лако, каже Добринка коју из милоште зову Бине. Оставили смо кућу и покућнину у Прешеву и дошли у Куманово, где живимо као подстанари – под кирију. Сада са Виолетом и са колегиницом Зорицом Стаменковић из села Речице, свакога дана колима путујемо у Прешево и натраг. Понекад останем у нашој кући у Прешеву. Током викенда и деца оду тамо где су рођена и где имају другове, да се виде са њима, да се испричају. Наша је оријентација да живимо у Куманову где имам родбину, а и родитељи су ми у Табановцу, каже Добринка Милковић.

Свесна чињенице да се „посао не налази тако лако, посебно у овој струци”, тако да свакодневно путовање остаје као обавеза, која за сада и нема алтернативу.

Пут путују...

Небојша Вељковић и његов син Слободан из села Речице такође свакога дана путују у Прешево. Отац на посао, а син у школу. Небојша је петнаестак година кувар у погону „Симпа“, а Слободан је ученик другог разреда средње саобраћајне школе. Табановчанин Драган Анђеловић, ветеринар, своју егзистенцију обезбеђује више од 15 година радећи у својој струци у Ветеринарском центру у Прешеву. Горан Ђорић из Речице је возач у Аутотранспортном предузећу „Јединство” из Врања. Својим колима и он свакога дана прелази границу да би стигао на посао.  

Карактеристичан је случај Бранка Јовчића, шефа производње у „Симповој“ фабрици у Прешеву. Његови родитељи, рођени Врањанци, својевремено су се преселили у Куманово. Бранкова мајка и данас живи у овом граду на северу Македоније, док супруга и  двоје деце бораве у њиховој кући у Врању.Зато је Бранко стално на реалацији Куманово, Прешево, Врање и обратно. И тако скоро 25 година.

Добривоје Димитријевић из Куманова, иначе, отац све популарнијег глумца Ивице Димитријевића, свој радни век ће ускоро завршити као службеник у Центру за социјални рад у Бујановцу. За одлазак на посао Димитријевић годинама користи аутобуски превоз, углавном „Ниш експреса”. Својеврстан списак Срба из кумановског краја који свакодневно путују преко границе на посао у матицу,  завршавамо са Јованчетом Митровићем из Табановца. На неки начин он предстваља живу легенду врањског угоститељства. Ради као конобар скоро четири деценије. Путује ауто-стопом. Границу прелази пешице, а онда га, како каже, неко „покупи” колима и пребаци до Врања. Сви српски цариници и полицајци га познају и кад затреба помогну му да обезбеди превоз до радног места. И он ће ускоро у заслужену пензију. Тако ће престати његове муке свакодневног путовања да би породици и себи обезбедио пристојан живот.

– Пре двадесетак година, каже Јованче Митровић, док смо били у заједничкој држави,путовало се брже, лакше, једноставније. Границе колико год биле флексибилне, ипак, отежавају проток и нажалост раздвајају људе, у то се свакодневно уверавамо.

С.Д.Ј.