08. март 2015.
Србија потонути неће, ни ускоро нити икад, тврдо верујем! Истина је, додуше, да је много тога нестало, за нашег века и на наше очи; Србија је тешко оглобљена и ствари су јој канда пописане, ништа није на свом старом месту остало, а и иначе је рђаво знамење са свих страна небо кад се намрачи, тако да би, у сажетку, могло да се каже: Не кукамо, далеко било, али ни црнину, богдо, не скидамо, уз знање да Бог једини људима и народима суди... вели српски књижевник Радован Бели Марковић у разговору за Вечерње новости.
Овако нам судбину види Радован Бели Марковић, писац који је у својим романима ухватио тескобу паланке, али и тежину коју историја и велике идеологије знају да намакну на леђа обичном човеку и супротставио им неумољиву иронију. Иза њега је више од четрдесет година књижевне каријере, бројне награде и сабрана дела која је у 13 књига објавила Градска библиотека у Лајковцу. Ту је провео добар део живота као библиотекар и касније као управник. У тој библиотеци је и док водимо овај разговор.
Марковић је писац за кога кажу да је у својим делима изнова измислио не само свој завичај, своју Колубару, Лајковац и ону фамозну Лајковачку пругу, већ и сопствени језик. Његов говор је богат архаизмима, давно заборављеним речима која данас звуче чудно, а понекад их је тешко и разабрати. И у овом интервјуу говори језиком својих књижевних јунака. Питамо га где се та измаштана Србија среће са овом нашом, стварном.
- Нека вам буде... Осим језика, све сам измислио, а сусрет о којем говорите у душевном свепоретку се збива, с тим што без таквог сусретања самог књижества и нема, нити га може бити...
* Кажете једном приликом да је Србија откако памтите пролазила кроз тешка раздобља. Хоћемо ли икада дочекати та боља времена?
- Не знам да ли сам се, том приликом, само на своје памћење ослањао, без упоришта у предању и књигама, али земља Србија је, како год да било, одолела и претрајала - корен јој нико није ишчупао и у царство бајки још се није преселила. Не знамо колико нам је снаге остало, нити ико зна "шта ће с нама бити напошљетку", али ми је у срцу надање да ће и виш' Србије круна засијати...
* Лајковачка пруга је, по вама, "пошла по снегу, за неким чудним сватом са црним повезом преко очију и шајкачом мало накриво". Да ли вам се чини понекад да и ми сви скупа идемо за тим сватом, мало лево мало десно, без јасног циља и правца.
Вођа, Домановићев, слеп је од рођења био, а из мог романа чудни сват црним се повезом од видимог света инатно одељује, чапкунски капу накривљујући... Деда мој, Властимир, баштован и пчелар, говорио је да не треба мимо света ићи, а ни свуд где људи иду, па су ми речи његове до ума често долазиле, док сам својим веком баврљао - чак и кад ми се чинило да исправним путем гредем и да самом себи једини сам путовођа.
*Помиње се у вашим романима онај Глишићев кмет што и на оном свету носа окрњену главу шећера. Хоћемо ли се икада ослободити те окрњене главе шећера што је и данас носају разни корумпирани чиновници и политичари?
- Корупција није појава новијег доба, а овог зла стварно искорењивање започеће у часу кад се у душама двојице преступника - оног који даје и оног који прима - велика промена збуде, то јест: кад поменута двојица, у часу просветљења, уместо очекиване услуге и "плавог коверта", крепке шамаре ћутке размене, драгог Бога за јединог сведока притом узимајући... Такви би, међу запречним светитељима место заслужили и у црквама зографска изображења!
* Има ли данас писаца и интелектуалаца чија се реч пажљиво слуша и дуго одјекује? Или су схватили да је боље мудро ћутати него мудро говорити?
- Има их, разуме се, од Светог Саве па до наших дана, али смо ми, у маси узето, тврди на ушима и баш сваку не чујемо, приде што се, такви какви јесмо, често изругујемо управо онима који нам о смислу и испуњењу живота скупе речи казују. Уз изругиваче, плаћене или на друкчији начин унајмљене, ту је и ћутљива множина, "безглаво бирачко тело", додајмо аминаше и "дакала", каквих се међу тројицом двојица затичу, и све који - не свиђајући да је самог себе опасно похарао онај ко је скупе речи намерно пречуо - потуљено пристају за сваким ко држи батину, довијајући се, у ходу, да свој терет на туђа плећа некако превале...
* Да ли зато ви говорите да је небављење политиком ваша политика?
- Политика, овако или онако, сустопице сваког човека до гроба прати, па и преко гроба, ако ћемо по истини, али сам својим веком познао да ћу кудикамо мање људи ожалостити ако се прићутим кад други мед и млеко с кићених говорница обећавају...
* Да ли су нас политичари све скупа ожалостили?
- Недужан нико на овом свету није, политике што би се тицало, јер ко год с ћумурџијама спава и сам се мора огаравити, али гледам да се не брукам, покушавајући да другима памет досољавам, као и да, колико год и како год могу, избегнем оне који би ми исто, "зарад мога добра", раде воље учинили... И уопште, човек мојих година ваља да мисли: у небеској прозрачности како да се расени, ако му већ не бејаше дано у прозраченом поднебесју са својом сенком у миру да живује...
* Волимо често за себе да кажемо да смо у нечему најгори, а други пут опет да смо најбољи. Откуд нам та потреба и зашто ви избегавате да поредите Србе са другим народима?
- Није лепо понад бечке шницле, усред Беча, наглас хвалити своје бабе лепиње, поготово ако те је за тамо њин астал каква невоља дотерала, али још мање је лепо у "царствујушчој Виени" својој баби, о задушницама макар, свећу не прислужити - ма и на туђем гробљу, ма и рђав и празан човек иначе ако јеси... Елем, на земаљском шару нема места које бих покудио, нити мислим да су Срби ни по чему мимо других људи, премда би о учесталости српских пострадања могло да се разговара, али сам једино у Србији свом душом слободан - и то, ваљда, не треба да се објашњава! Друго је пак питање гнев који ми је у срце засео, због саморасрбљених Срба који би нерасрбљене Србе преда се узели и потерали их, дахијски, тамо где ни сами нису стигли, "везанијех руку наопако"...
Рђаве књиге
* КАДА погледате своја сабрана дела, има ли нечега што бисте мењали и шта бисте још волели да им додате?
- Никада не треба мислити да си нешто добро написао, него да си тако написао зато што друкчије, и боље, ниси ни умео... Рђавих књига увек је премного, а добрих премало. Слабашне књиге "одлежавањем" се не окрепљују, дочим се и наоко добре књиге временом "обеснажују"... И у свом "књижевном случају" бољем се не надам!
Срећни су свој воз ухватили
* За Лајковачку пругу, један од ваших омиљених мотива, кажете да је мит. Поредите је са Атлантидом. Да ли вам некада недостаје тај ишчезли свет који у романима призивате?
- Лајковачка пруга, о којој ви говорите, просукана је кроз маштенски свет једног романа, као што се и овосветска парњакиња њена, лајковачка пруга којом су некоћ каснили возови, у Памјатник колубарски одавно преселила, па се кадшто знаде учинити да ми, иза оне тачке у којој се шина са шином састаје, с вагонских прозора машу и знаке ми некакве дају - они који имађаху разбора и среће свој воз да "ухвате", меште да се се по пустом перону залудно снебивају...
Добро зашиљена оловка
* И даље пишете оловком, иако вам ни савремена техника није страна. Да ли оруђе којим се пише утиче на оно што се пише? Да ли се другачији романи пишу на рачунару него оловком или на писаћој машини?
- Оловком, дашта него оловком! Старовременски сам човек и однекуд верујем да добро зашиљена оловка, ако у срце баш и не погађа, најбоље буши мехуре "пренадуваних" речи и реченица, с тим што никада ни мислио нисам да романе пишу машине; важно је колико понад неког романа "ваздуха у грудима читаоцу понестане"!
