Наталијина раманода  позната као „цвет феникс” постала је симбол српског страдања у Првом светском рату, будући да има особину да се када наступи сушни период, притаји и осуши, да би са појавом воде „васкрснула” и поново озеленела. Поновно рађање повезује се са чињеницом да је и Србија успела да „стане на ноге”, након борбе у којој је погинуло око 1,3 милиона грађана, готово трећина укупног становништва.

Наталијина рамонда је висока до 10 цм. Тамнозелени и елиптични листови образују розету која лежи на каменитој подлози. На врху стабљике налази се по неколико љубичастих цветова. Цвета у периоду од априла до јуна, а као плод има чахуру са великим бројем ситних семена.. Током сушних периода биљка је сасушена, смежурана и браонкасте боје.

Крајем 19. века дворски лекар Обреновића Сава Петровић приметио је цвет рамонда у околини Ниша.  Име Наталијина рамонда понела је по краљици Наталији Обреновић, инспирисано њеном лепотом.

Биолози кажу да је Наталијина рамонда преживела ледено доба и данас насељава подручје централног Балкана.

Станиште јој је у пукотинама кречњачких стена на надморској висини од 350 до 2.150 метара, на Сувој планини, у Сићевачкој клисури.

Наталијина рамонда се налази на списку ретких биљака Европе, а у Србији је заштићена врста, као природна реткост.

Наталијина рамонда носи симболику победе за српски народ, па нам не преостаје ништа друго до да бодримо нашу представницу и верујемо у њену победу.