Политичари и аналитичари се разилазе у процени да ли ће до расплета у БиХ доћи након председничких избора у САД или тек пошто председник Русије оконча специјалну операцију у Украјини. Неки сматрају да ће ипак одлучити наоштрени домаћи актери у БиХ, а неки пак да ће пресудити охрабривање или зауздавање које ће доћи споља. Има их који не искључују прокси рат великих на невеликом босанском терену и лицитирају чији су савезници јачи, као да ће се све догађати у Украјини или у Гази, а не у властитој кући. За сада, три суперсиле су јасно заузеле једну од три стране у БиХ. Додик је већ трећи пут у пола године био код Путина у Санкт Петербургу и вечерао са Си Ђинпингом у Београду. Денис Бећировић је, унапред рачунајући на Бајденову подршку, ишао у Немачку и Италију. Као први међу једнакима у трочланом Председништву, он се у име фртаљ БиХ жалио Шолцу и Мелонијевој на другу половину своје државе и најмоћнијег политичара у њој. Американцима се жури да обележе српски део вишеполарног света, али ни Срби не касне на Свесрпском сабору са декларацијом. А предмет драматичног спора гласи: да ли ће БиХ бити грађанска и унитарна држава без ентитета и кантона, или изворна дејтонска, каква је по Уставу, што значи високу аутономију ентитета и кантона и слабу централну власт са свега четири надлежности, која делује по принципу консензуса и вета.

На крају, важније од свег натезања изнутра и мешања споља, поставља се питање свих питања – да ли је БиХ као држава остварива и реална. Има ли шансе и као јединствена, и као подељена, и као дејтонска у слову, и као у духу, или било каква? Има ли је уопште?

БиХ никад није постојала, сем као магловита представа историчара о средњовековној краљевини са хришћанским владарима Кулином, Твртком, Стјепаном, у којој још није ни било муслимана; Ако је и постојала, након полумиленијумског дисконтинуитета, код народа који у њој живе не постоји колективна меморија, свест о заједничким коренима, афективна идентификација са Босном илити босански патриотизам; Током касније историје БиХ постоји само као корпус сепатарум унутар већих држава или окупациона зона империја; Окупациони статус има и данас, будући да је под протекторатом, са високим представником који располаже диктаторским Бонским овлашћењима; У БиХ живе три конститутивне нације, три вере, три језика, два писма, подељени у три разграничене територијално-етничке целине; У Првом и Другом светском рату, као и претходним и потоњим ратовима, Срби, Хрвати и Муслимани су увек били на сукобљеним странама и више страдали од комшија него од окупатора; Грађански рат 1992‒1995. био је рат свих против свих и оставио живе ране које ни после 30 година нису зацелиле; Три народа своје засебне идентитете запечатили су и различитим симболима, заставама, грбовима, химнама, празницима, а заједничких нема или нико не држи до њих; Срби и Хрвати у БиХ више су везани за „матице” преко Дрине и Уне него за долину реке Босне; Босну држи на окупу спољни притисак, а не унутрашња кохезија; Кроз БиХ пролази Лимес и подела интересних сфера према споразуму великих сила победница у Другом светском рату на Јалти; Иако је добила свега петину поратне међународне помоћи намењене БиХ, Република Српска боље функционише него БиХ; Селективним санкцијама према мањем ентитету (председнику се суди, руководство на црној листи, блокада платног промета) и спољни спонзори бошњачке унитарне БиХ практично је деле на две државе; За разлику од већине других држава које су најпре проглашене унутрашњом вољом народа, а онда тражиле признање других, са БиХ је било обратно, признале су је и УН, а онда јој се наметало унутрашње признање; Дејтонски устав БиХ који је био нека шанса јер су га три домаће стране потписале и спољне гарантовале, али његови инокреатори су га уништили; Према признању бивше државне секретарке Клинтон, „БиХ је недовршени посао на Балкану”, али као што је Палмер разочарао Бошњаке „америчка коњица неће дојахати са Требевића”; Српска по дејтонском Уставу има довољно атрибута државности за самосталност, а правећи од ње празну љуштуру, протекторат је тера у сецесију и тако од БиХ прави парадржавни провизориј; „Геноцид” у Сребреници може се једино протумачити као „оснивачка жртва” за бошњачку нацију и као „алиби, колективног Запада за бомбардовање уранијумом”, али нису послужили истини и помирењу него изливу нове количине мржње; Док Бошњаци дограђују свој идентитет (име, језик), Срби из Српске и Србије реафирмишу свој у претходном режиму југословенством самопотиснути идентитет, што обострано продубљује разлике и удаљава их; Фаворизујући Бошњаке наспрам Хрвата, а поготово Срба, као једине недужне жртве којима се клањају у Сребреници, док на српским стратиштима изостају, само ојачавају антагонизме; „Међународна заједница је фрустрирана неуспехом у Босни”, „Ситуација гора него ’95”, веле високи функционера ЕУ и САД, а 30 година држе протекторат, с диктаторским Бонским овлашћењима в. п., али за све ипак нису криви они него Српска и Додик; Најзад, због свега тога, а можда и без тога, два од три народа не желе БиХ, него Српску и Херцег-Босну, а трећи им својим унитаризмом, осокољеним са Запада, у томе помажу.

Искрено бих волео да чујем бар упола толико аргумената Вашингтона, Брисела, Сарајева зашто не дају „Југославији у малом” да се спонтано, сама од себе мирно распадне под теретом унутрашњих противречности, ако већ неће да јој помогну да прекрате муке. Босна је прелепа географија, али лоша политика и празна држава, баш као што беше још лепша она „у природној величини”. Та вештачка творевина, коју муче већ три деценије да би вечно остали на стражи која је у Дејтону била орочена на свега годину дана, није нипошто безазлена. Напротив, како је убедљиво показао Самјуел Хантингтон, представља опасно место сукоба цивилизација, запаљивог додира природно-друштвених сила ван домашаја политичке контроле. Ако је „Балкан буре барута”, онда се у Сарајеву налази осетљиви детонатор.

„Подела на три дела представља највероватнији сценарио за БиХ, а потпуно раздвајање све три стране даје највећу наду у стабилност региона. Признати да је раздвајање неизбежно и искористити прилику привременог међународног присуства како би се осигурао ’плишани развод’ представља најразумнији могући приступ” (Извештај Карнегијеве фондације за мир, Вашингтон 1996. године). Ово неодољиво подсећа на Додиково „договорно мирно раздруживање”, али колективни Запад „неће да призна оно што је неизбежно и разумно”, него гура по свом, неће „да осигура плишани развод”, него подгрева сукобе, а све зато што неће да „искористи своје привремено присуство”, него хоће да трајно остане у Босни.

Након изгубљеног рата Алија Изетбеговић је рекао: „Важно је да смо сачували идеју Босне.” Иван Ловреновић и фра Петар Анђеловић, два еминентна пробосанска Хрвата, покушали су да открију шта је та његова „идеја Босне” и утврдили да је то празна демагошка фраза илити ништа. У Бошњака се до данас ништа није променило и даље живе у његовим конфузним фантазијама. Све је исто само њега нема.

На Свесрпском сабору, како рече патријарх српски, „Срби су се сабрали у себи и са собом, а не против других”. А и зашто бисмо се свађали и тукли с комшијама као Циганчад око каше које ионако нема. Лепо вели Кисинџер (2010): „Зашто их наши медији називају ’сепаратистички Срби?’ Од чега се они то одвајају и да ли је то нешто икада постојало?”

ПОЛИТИКА
Ненад Кецмановић