Били смо један комшилук, једна улица, једна варош. Између богатих, средње имућних и сиромашних није се осећала материјална разлика, јер су између нас владали велико уважавање и поштовање. Једном речју, у то време се живело веома тихо и мирно, те се чинило да ту атмосферу ништа не може да поремети. У једној таквој улици, Улици Цара Лазара, живеле су породице Матовић, Ерић, Булић, Петровић, Азањац и Радивојевић. У згради до улице била je породица трговца Јездимира Матовића – супруга Наталија, ћерка Радмила и синови Рако, Стево и Владе. У другој половини зграде били су удова Гина Ерић, ћерка Ружа, унука Лела, a у једној соби се настанио поп Драгутин Булић са сином Србољубом. Булић je пре тога службовао у околини Чачка (супруга му je убијена под неразјашњеним околностима). У дворишту je била бака Љубица Петровић, баба Влада Поповића Baпe, a до ње Драгић Радивојевић, болничар, супруга Велика, ћерка Славка и синови Тодор, Павле и Љубомир. До њих je била породица Азањац са синовима Радославом и Душаном, који су се пред рат или у току рата одселили.
Прве комшије из суседног дворишта биле су породице Јакова и Раде Брушије. Јаков je био индустријалац и власник чувеног млина, a у истом дворишту била je породица Петровић са синовима Рашом и Милом.
Преко пута, најближе комшије биле су породице Јанаћка Ђорђевића, општинског службеника (супруга Милица, ћерка Вера и син Младомир – Пуриша), затим Риста Јокановића, сарача (супруга Љубица, синови Лале и Жико и ћерка Дана), a до њих породица Илије Вучетића, архивара (супруга Деса, синови Мишо и Мики и сестре Зага и Милица).
Тишина која je владала у граду била je нарушена почетком Друтог светског рата. Немци су за веома кратко време окупирали нашу земљу, што je био почетак ремећења комшијских односа и великог разилажења. Окупација се тешко подносила. Ha помолу су били устанак и кобне, драстичне поделе на партизане, четнике и љотићевце. Кренуле су идеологије, које су пролазне као што су и оркански ветрови. После неуспелог устанка и повратка Немаца на територију Ужичке републике, у Војно-техничком заводу у Чачку формиран je преки суд који ће судити партизанима и њиховим симпатизерима. У то време je поп Булић, као један од водећих љотићеваца, имао велику моћ. Успео je да спасе Пуришу, Рака, Лала Јоканца, Миша и још неке, али je многе послао у смрт. Mora брата Павла-Шора послао je у логор на Бањицу, одакле je он интерниран у Норвешку, где je страдао крајем 1942. године. Велики утицај на попа Булића имала je Гина Ерић, коју су партизани, због многих нечасних радњи, стрељали првог дана ослобођења. Домаћи издајници су крајем 1941. године стрељали Радослава Рада Азањца и Ђорђа Калињина, док je Радов брат Душан после повратка из Норвешке, где je био у логору, почео да се бави публицистиком. Поп Булић je страдао 30. јула 1942. године у атентату који je извела једна група четника. Стеван Матовић je као партизан заробљен и спроведен у Ваљево. Када су их Немци постројили, непосредно пред стрељање, немачки командант им се обратио речима: „Ko je комуниста, нека изађе испред строја!“ Први je изашао наш комшија Стеван Матовић и упркос идеологији херојски страдао. Јакова Брушију Немци су1942. године стрељали у Јајинцима. Moj други брат Тошо био je четник, али су на њега гледали са неповерењем, због брата који je био у партизанима и _због тога што je наша породица сматрана „црвеном“, те je од својих убијен 1943. у селу Бањица код Чачка. У једној изненадној рацији, наводно због убијеног Немца, похапсили су стo грађана и 10. октобра 1943. стрељали их испред Топаловог брда, близу касарне. У тој групи страдалника био je и наш комшија Мишо Вучетић.
Слична страдања имали су и други комшилуци, друге улице, као и у околна села. Ове наше поделе и страдања могу се, на неки начин, поредити са поделама и страдањима у Октобарској револуцији у Русији, које je у једној песми описала Марина Цветајева (наводим последњи стих те песме):„Био је бео – сада је црвен; Крв га је оцрвенела. Био је црвен – сада је бео: Смрт гаје избелела.“
Да ли ће Срби у неким новим искушењима најзад бити јединствени или ће опет узгајати кобну традицију подела?
He верујем да може да настане уређење у коме би сви људи пристојно живели. Jep, човек je променљив параметар, a правда, као највиши појам душе, и истина, као најдубље осећање ума, скоро да су напустиле ову несрећом натопљену планету.
Тако је писао покојни Шаја, човек ведар и духовит, упркос свих трагедија којима је био сведок.
Описао је један диван комшилук, који је живео „као једна душа“, док није дошла немачка окупација и није почео грађански рат.
И било шта је било.
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Србија је одавно унесрећена земља, у којој се стално обнављају сукоби, што понекад доводе на ивицу грађанског рата.
То нас прати од освита наше средњовековне државе. Угледни историчар Милош Благојевић описује разлоге за долазак Светог Саве у Србију са моштима оца, да би помирио браћу Вукана и Стефана, закрвљене у борби за власт:“Интерпретирајући писмо у којем су Вукан и Стефан позвали Саву да из Свете Горе пренесе мошти светог Симеона у Студеницу и измири завађену браћу, Доментијан описује какво је зло задесило српску државу у грађанском рату. Сава је замољен да журно дође у отачаство, каже писац његовог житија: јер оскрнави се земља наша нашим безакоњима, и постаде убијена крвљу, и упадосмо у ропство иноплеменика, и непријатељи наши поругаше нам се, и они који су око нас поругаше нам се због нашег безакоња. Јер када иноплеменици дођоше, ваистину опусте отачаство светога, и сабрано преподобним са свију страна разграбише, једни падоше од оружја, други бише одведени у ропство, други изгубише сво имање и телесној ништети предадоше се. После тога наступила је страшна глад, која је поморила више народа него оружани непријатељи. Садржина цитираног одељка је добро позната ширем кругу читалаца, али чини нам се да нико јаче од Доментијана није осудио братоубилачки рат, нити је јасније указао на застрашујуће последице. После грађанског рата земља на којој се живи бива обесвећена, јер је убијена крвљу властитог народа. Све се то догађа због безакоња, због непоштовања норми хришћанског морала, уобичајеног и устаљеног поретка. Становништво доспева у потчињеност или ропство туђих народа – иноплеменика. Сви непријатељи и суседи могу се наругати народу који води грађански рат, пошто је то неразуман подухват. Земља је опустела од иноплеменика и све земље које је Стефан Немања сакупио и присајединио отачаству биле су разграбљене. При крају грађанског рата Стефан Немањић је успео да учврсти своју власт у крајевима којима је владао пре рата, док је Вукан задржао земље које је и раније држао. Правог победника ту није ни могло бити. Остала су огромна пустошења, која Доментијан као истакнути представник духовне елите не може да заборави, па осуђује сваки грађански рат у српским земљама.“
Много страдамо. Као да је проклетство пало на овај народ – од убистава у школи у Београду и масакру у селима око Младеновца 2023, преко погибије људи под надстрешницом у Новом Саду, до тешких саобраћајних несрећа, каква је била ова данас, на Савиндан, у Обреновцу, због безумља возача који је претицао непрописно.
И уз све то над нама се надвијају сенке још опаснијих сукоба.
Има ли наде?
Шта о свему мисли Свети Сава?
То нам је, још пре Другог светског рата, рекао српски пророк, Владика Николај, у својој песми „Небеска Литургија“.
Нека она буде и закључак овог текста.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи Света Литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује Ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентаје.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жетал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
„Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђслима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?“
Тад говори Светитељу Саво:
„О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже јс Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником црквс испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно беззакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јс кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да сe Богу врате“.
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежашс руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смијe радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
„Доста, Боже, поштеди остатак!“
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује Ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе – АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди.
И Србима док их Саво води.
Владимир Димитријевић )Искра)
