14. август 2017.

Поводом "Мрака" Ристе Лазарова, македонски песник и критичар Владимир Мартиновски означава ове песме као песничке светлости у свеопштем мраку.

Зашто мрак? Шта све стаје у искуство на коме почива реч из наслова књиге – мрак? Да ли је Мрак тај фамозни македонски и уопште балкански сценарио наших дана?

– Могао бих бити мало „неозбиљан“ па рећи – зато што нам је стварност светла, а будућност можда још светлија. Могао бих цитирати старе мудраце о мраку. Могао бих подсетити на Мику Антића да светлост може бити јос светлија и додати да и мрак може бити још мрачнији. Усред смо балканског шампионата, па ћемо знати и где се то налази Олимп мрака. За сада је сигурно да је мрак мрачнији од таме, па хајде да, сада, трагамо за разликама, јер ово је ко зна која реприза македонског, како кажете, и балканског сценарија. Којекакве глазуре не мењају много. Можда на одређено време, како каже Слободан Зубановић, но и одређено време је ипак – време. Слажем се: „мисао коју су одавно прихватили песници, да у вечности нема мрака, то ће рећи ноћи…“ Свеједно како издржава та вечност без мрака. Јер, македонски песник и критичар Владимир Мартиновски поводом Мрака означава ове песме као песничке светлости у свеопштем мраку. У тој, можда, борби прса у прса не треба потцењивати песничке светлости. Враг би га знао, а вампири су главне судије и помоћници. Да не заборавим: Мраку је претходила моја дужа поема Вампирско.

Песме у Мраку су изразито ангажоване. Шта поезија добија у сусрету са стварношћу?

– Огуглао сам, од првих дана пре скоро пола века, на ово питање. И не знам зашто се уопште трудим да кажем нешто новије, када су многи ауторитативнији рекли све. Једноставно: читаво ово време нисам научио да „измишљам“ песме, мимо живота. Од прочитаног се пишу сурогати, не песме. Песничко извориште је сам живот, а он, опет, није равна плоча. Живот је стваран, није измишљен. Ако нема живота, нема ни борбе, макар за бољу будућност. А за будућност знамо да не пада с неба. Ништа не пада с неба. Овог трена сам се подсетио на „мог човека“ из младости, Џона Ленона: лако је затворених очију. Сад више нисам млад и, како рече неко, нико не може да ме разочара, може само да ми отвори очи. А и они не би биле од велике вајде да није операција катаракте. Затворених очију се сања, а кад упаднеш у стварност, онда је, поред свих невоља, ангажованост неопходна. Алтернатива је цвркутање птичица на безлисним гранама. Разуме се, ангажованост поезије подразумева просипање различитих доза узнемирења, супротстављања, провоцирања – све насупрот зечјег сакривања у грму тишине.

Мрак је дијалошка књига: од дијалога са песницима до дијалога са традицијом, од дијалога са савременицима до дијалога са жртвама актуелних миграција.

– Тако је и био бих изненађен да то није примећено, мада то код мене траје дуго, дуго. И када нема баш дијалошку форму, песма има барем дијалошку суштину, а онда је живља, динамичнија, јаснија. Не знам да ли се неко бавио питањем да ли је дијалошка позорница поприште поезије, или можда дијалошка поезија убризгава живот позорници. Ваљда је, док ово говоримо, важнија цивилизацијска пустош свакодневне гротеске која нам чини живот „богатијим“, а дијалошки или монолошки облици су релевантни управо у суочавању с науком о другом, како је некад мислио Елиот. Дијалог разлика како би се наслутиле сличности, ето то је то.

Слободан Зубановић каже у поговору да је Мрак „својеврстан песнички роман“ и да представља „успомене изгубљене у лепим временима“. Где су нестале успомене? Да ли се још само у поезији обнавља смисао свакодневног живота?

– Мало ме тргнула Зубановићева оцена, али кад боље размислим – слажем се с њим, у праву је. Једино нисам начисто да ли се бас сасвим губе лепе времена и успомене на њих. Успомене су у нама, дакле, нису нестале. Ево вам пример једне такве успомене: баш са Слободаном Зубановићем, тамо негде 1968, били смо заједно на Омладинској радној акцији „Зелени појас Ђердапа“ управо кад су Руси банули у Чехословачку. Истовремено, чак супростављање вредности успомена. А што се тиче чињенице да се још само у поезији обнавља смисао свакодневног живота, па то је толико недвосмислено.

Мрак представља својеврстан песнички роман с готово јасним и одређеним порукама и уочљивим значењем, чију симболику свако од нас живи носећи је на свој начин.

Ствари изгубљене у лепим временима, попут година које су појели скакавци, не враћају се; после њих осећајност постаје рефлекс ствари које су прошле.

У случају ове нове књиге Ристе Лазарова ствари изгубљене у лепим временима леже у песмама као туга и резигнација једног песника који не жели да заварава ни себе ни свог читаоца.

Обликујући снажну песничку хронику, Ристо Лазаров у изразито ангажованим песмама у књизи Мрак сведочи како о глобалним изазовима савременог тренутка, тако и о оним изазовима и драмама које потресају балканску и македонску стварност.

Разговарала: Тамара Лакић (Архипелаг)