19. септембар 2011.

Академик и поета Ристо Василевски, живеćи на обали Дунава не признаје ни међе ни границе. Скопски землјотрес 1963. године изместио је студента архитектуре отуда – овамо, наводи се у репортажи Вечерњих новости 

СМЕДЕРЕВО, обала Дунава, река спокојно плови, у себе упија све могуће боје септембра: сунца на заласку и сенке птица које узлећу, круžе. И одлазе преко, до аде, на коначиште.

Ристо Василевски, академик и поета, није ни слутио да ће баш овде исплести део своје животне мреже, започете на обали Преспанског језера. Враћају му се завичајне слике. И тамо је испраћао сутоне. Оца Николу, са рибарима, у потрази за уловом. „И у сну, у њиховим очима, златни рибоскоци изгревају. Око плаветнила, воде и неба, са птицама лету устремљеним, празнину тела испуњава..."

- Сутон на Преспанском језеру, један је живот лепоте... А овде, на Дунаву, у Смедереву, тражим и налазим део тог живота. Спајам слику Дунава и завичаја. Тамо где сам рођен први је додир са светом живота. Детињство. Успомене. А овде, где сам на младост накалемио садашњост, примила се моја лоза. И родила. Моја супруга „Љиљана и ја имамо четворо деце. Живимо у слози. И срећи.

Несрећни скопски землјотрес 1963. године изместио је студента архитектуре Ристу Василевског, отуда - овамо. Најпре у Пожаревац. Ту се малчице опоравио, а онда у Смедерево, овде, где на обали Дунава стојимо и разговарамо. На рушевинама успомена овде је зидао. Живот. Љубав. Породицу. Своје књижевно трајање. И неке ожиљке о којима не жели да говори. А све са погледом на реку. За њега умирујуће дејство - воде.

- Ко је рођен на обали, ма где да је, неко сидро увек баца - каже Ристо Василевски. - Судбина, шта ли је? Моје је сидро овде добро ухватило корито.

Између завичаја Преспе и дома у Смедереву мост је од срца. Бусола према којој се Ристо Василевски увек управљао.

- Увек. И заувек - каже нам док, касније, у невеликом простору његове радне собе прелиставамо најновију збирку песама: „Фреска од речи".

Јовица Аћин, у предговору ове збирке песама „Фреска од речи", написао је:

- Срце које говори против зла. Пркоси му, чак и кад је наоко оно утихнуло. Срце света које је поезија живота.

Испред - чудесна биографија!

Двоструки академик. Архиктекта и песник. Преводилац и издавач. Оснивач бројних манифестација које негују лепу писану реч. Власник неколико међународних признања, али и домаћих, дабоме. Ко све то да фокусира у стотинак редова новинарске приче?

Писац са више од 80 песничких књига, антологија. Превео и објавио 130 дела српских и страних стваралаца. У листовима и часописима објавио на десетине хиљада страница поезије, прозе, драмских и есеистичких текстова савремених српских и македонских писаца. Зато га, и у једној и у другој средини, сматрају амбасадором културе и незаобилазним мостом између српске и македонске књижевности.

Има га у стотину антологија југословенске, српске и македонске поезије. Књиге и песме су му превођене на 24 светска језика. Оснивач је међународног фестивала поезије „Смедеревска песничка јесен" и Фестивала дечјег културног стваралаштва „Извор живе речи". Власник је бројних међународних књижевних награда. Али и Националног признања Владе Републике Србије за врхунски допринос националној култури.

- Никада, за овог мога живота, нисам истицао шта сам радио и урадио - каже нам Ристо Василевски. - Не спорим, наравно, људску потребу да се и то истакне. Али све према губеру. Све што носиш, треба то лепо и да носиш. Ја могу да кажем само ово: волим да радим, а кад се нешто воли, љубав је довољна да човека испуни у оном, овом и будућем животу. У сваком од тих живота, само нам је љубав потребна. За животну снагу, за стваралачку енергију, за све што човека чврсти да траје. Усправан, упркос ветровима намерним да га повију. То је мој рецепт. Филозофија живота. За мене нема боље.

На запажање да су му дела превођена на готово све светске језике, одговара:

- Читав свет је, ето, моја домовина. Међе и границе за мене немају никакву вредност. Ја то не признајем. Али признајем: кад сам у завичају, вуче ме овде. Кад сам овде, сањам Преспу. Мада... тамо ме нико не чека. Дрхте моји виногради што нема додира руке домаћина који их је засадио. Али се држе чокоти. Као што се држе и ови овде, у Смедереву. Лоза је то.

У сутону овог септембра, на Дунаву замрзнуте слике Преспе у сећањ Ристе Василевског. Заустављмо га у јесени наш заједниче невољ. Оне, у којој се у крви распадала заједнича домовина. Он ју је, посебно тешо, примио. И никада се с том несрећм није помирио.

- Никад и нећу- каже тихо.

Тада је упутио 15 јавних писама, заправо песама: по перу познаницима и пријатељима из бивше Југославији: Весни Парун, Исмаилу Кадареу, Изету Сарајлићу, Крсту Станишевском, Цирилу Злобецу, Ранку Рисојевићу, Јовану Зивлаку, Сандету Стојчевском... Тражио је одговор: можемо ли ми, нашом речју, учинити нешто да зауставимо несрећу?

- Нико ми није одговорио - каже Ристо Василевски, и сад резигнирано. – А шта сам ја преживео, у очекивању одговора... То више није важно. Не, барем за ову причу. Свако има огледало. И нека га не криви ако је, можда, нечије лице ружно.

Поема према завичају

НИЈЕДНУ своју песму Ристо Василевски не зна напамет. Каже нам да пред белином папира, његова оловка сама иде. „Песме траже мене и данима ме буде". Само је поема о завичају настала у минуту пред сусрет са родном кућом на обали Преспе. „Једино сада и на овом месту, ти и ја, припадамо свим световима...Враћам ли се ја однекуд, или, никада одавде нисам одлазио."

Ракија која букти

ОД родитеља сам преузео печење ракије од грожђа, онако како су је пекли моји, у родној Преспи. Тако се, овде у Смедереву, примила ватрена вода „ристовача". За пријатеље, колеге, па и новинаре - нектар од најбољег грожђа. Каква је припрема? - То је тајна и магија. Еликсир за буђење емоција и страсти. Лично не пијем, али волим да послужим и дарујем. Кажу ми: „Добра је, Ристо, богте, букти! Покреће." Ја одговарам: „Кад је тако, нек' је на здравље."