Кривудави пут као да лута кроз време. Својим правцем успона и географских падова спушта се, тридесетак километара од Врања, до најстарије православне светиње, уз границу са Северном Македонијом. Поглед пада на планину Козјак, док Пчиња ка вардарском сливу ходи својим путем. Жубори вода и окреће песак и камење. Мир је, у којем сваки глас одјекује као преко каквог звучног уређаја. Витла ветар, али не убрзава воду, већ само скида сасушено лишће са шуме у брдима око манастира, пише Војкан Ристић дописник Политике из Врања. 

Горе воштанице које пале верници, а има их овде свакодневно. Тамни облаци ломе на парчиће зраке сунца, кô чесницу о слави или празнику. Увек је исто на почетку зиме у манастиру. Скромно, једноставно, брижљиво. Онако како би човек пожелео да кроз живот иде. Чак ни дрвена врата на манастирској порти не зборе шкрипом, чувајући тишину и онај мир у души. Кад се забели на Козјаку и манастир добија своју одору која кратке зимске дане претвара у ведрину.

Манастирско здање три пута је страдало од Турака и Арнаута. Четврти пут светиња се обрушила 1755. године, под снагом природе, у земљотресу који је погодио овај крај. И увек су православни верници налазили довољно новца да обнове здање. Крајем 20. века конак манастира страдао је у пожару, а онда поново васкрсао.

Од оснивања, манастир је био лечилиште. Књиге „лекаруше” садржале су најбоље медицинске рецепте старог грчког лекара Диоскуријадиса. За лечење су монаси користили и књигу на пергаменту, коју је са латинског превео Никола Врач, видар из пратње цара Душана. Манастир није у почетку имао одаје за смештај и лечење болесних, али су у стенама Козјака постојале испоснице где су најтежи болесници у посту и уз помоћ братства манастира очекивали излечење. Спремани су „маџуни” и сирупи, као и мелеми за „големе бољке”, како је тада називана туберкулоза.

Свештеник Стојко Поповић (1892–1946), из села Жбевца у околини Бујановца, иако је био ожењен, ступио је у братство манастира. Добио је задужење да буде таксидар – да путује Србијом и другим земљама и да прикупља прилоге за одржавање здања. Прота Петар В. Гагулић пише да је Поповић уз благослове митрополита скопског Методија и митрополита Србије Михаила, најпре обишао све српске крајеве, а онда се 1898. године запутио у Босну и Херцеговину, тада под окупацијом. У својој мисији обишао је и Дубровник, Ријеку, Трст, Пакрац, Горњи Карловац, Војводину и Доњу Мађарску. На Дан Светог Саве 1900. године, заједно с епископом Лукијаном Богдановићем, служио је свету литургију пред окупљеним Србима.

Функцију таксидара обављао је све до 1912. године, када је смењен пошто је откривено да део златних дуката крије у манастирској трли за чување стоке. Поповића је на тој функцији наследио угледни врањански трговац Хаџи Михајло Погачаревић, који је постао тутор манастира.

Тада је уведено правило да се сва документа у вези с имовином и сва новчана примања оверавају троделним округлим печатом од месинга. Један део печата био је у поседу игумана манастира, други се чувао у Епархији врањској, а трећи је био у поседу тутора. Овера докумената била је важећа само уз отиске сва три дела манастирског печата.

Фото: Политика

Када су после више од 430 година под османлијском окупацијом јужни крајеви Србије ослобођени, у манастиру је затечена ручна штампарија са словима ижлебљеним од дрвета примитивног облика. У невеликој књизи Проте Гагулића „Манастир посвећен Светом оцу Прохору Пчињском”, која је штампана 1985, читамо и то да су у манастирским одајама током османлијске окупације радили илуминатори, калиграфи, иконописци, преписивачи књига, књиговесци, зографи, као и друге занатлије.

Слом царске власти у бољшевичкој Октобарској револуцији довешће у манастирске одаје Ивана Оерна. Био је пореклом Швеђанин, али је одано служио војсци Царске Русије под командом генерала Врангела. Иако није био православац, као поштен човек Оерн је постављен за главног администратора манастирске економије, која је моћно располагала великим земљишним поседима.

У манастирским просторијама пред крај Другог светског рата одржано је Прво заседање АСНОМ-а, на којем су македонски партизани прогласили Републику Македонију. Заседање је одржано 2. августа 1944. у присуству шездесетак делегата.

Данас манастиром управља Епархија Врањска и брине о очувању и унапређењу овог мушког манастира, који представља монументално историјско наслеђе кроз више од 950 година одржања. Ту је настала ризница икона, која је и данас вредно културноисторијско наслеђе православља у овом делу југа централне Србије, а која је делом доступна јавности у педесетак експоната, од књига до старих икона.

Кривудави пут води нас назад одакле смо дошли. Са чудесним миром и тамјаном који се осећа у мислима, растерећује тело и душу од невеселе свакодневице. Као неко ново рађање. То вам нуди овај манастир и када у њега професионално свратите, и увек му се враћате као другој кући. Не само за празнике.

Омиљени игуман Пимен Милић

Пимен Милић (1920–1990) био је старешина манастира Светог оца Прохора Пчињског. Замонашен је 4. јула 1943. За игумана манастира именован је 1948. и ту је остао до смрти. Сахрањен је у порти манастирске цркве.

Потписник ових редова био је као млади новинар у прилици да у више наврата борави у манастиру и разговара с мудрим, одмереним и увек за савете расположеним игуманом Пименом.

Остала је забележена успомена: „Дете моје, немој доћи у ситуацију да од Бога помоћ тражиш само када ти је тешко. Помоли се Богу своме и када си радостан и мислиш да се небо отворило над тобом са свим звездама.”

Игуман Пимен Милић био је омиљен на целом југу Србије и шире. По савет су код њега долазили, како је остало забележено, „и верници и безбожници”. Примао је све, умео децу да почасти, старије да посаветује, а оне омиљене с којима је причао да позове и на увек скромни ручак уз његов игумански сто на тераси монашког конака, одакле је пажљиво гледао ко долази у манастир. И данас га се сећају сви људи који су бар једном били у прилици да упознају овог божјег изасланика на земљи.

Фото: Ђорђе Бојовић Срби за Србе