22. април 2018.

Најпознатији роман македонског писца Венка Андоновског „Азбука за непослушне" недавно је објављен у издању Архипелага у антологијској едицији „100 словенских романа" у преводу Мирослава Мрковића.

Рођен у Куманову 1964. године, Венко Андоновски је романсијер, приповедач, драмски писац и универзитетски професор књижевности. Андоновски је један је од најзначајнијих и најчитанијих савремених македонских писаца. Добитник је „Рацинове награде“, Награде „Утринског весника“ за роман године, Награде „Стале Попов“ и Награде „Балканика“ за најбољу балканску књигу године, стоји на сајту издавачке куће „Архипелаг".

– Роман „Азбука за непослушне" Венка Андоновског и у структури и на идејном и мисаоном плану има двојност која узнемирава, обезбеђује драмски сукоб у радњи и која постаје мамац за читаоца и услов динамике и развоја приче. Навикли на модерни наратив који је или одјек постмодерне језичке и структурне праксе или сведеност, минимализам и редукција, у „Азбуци за непослушне" читаоци се осећају попут детета коме се поново чита бајка, парабола, легенда и који се сада, затечени у тој атмосфери познатог али давно заборављеног, присећају слике и осећања које та слика прати. Андоновски брижљиво води причу која под формом алегорије обликује снажне слике модерних времена. Вечно важна питања добијају свој пуни одјек и у модерним временима, у дилемама и изазовима нас и наших савременика – каже књижевна критичарка Марија Ненезић у поговору српском издању романа.

Марија Ненезић наглашава алегоријски слој романа Азбука за непослушне који овај роман суштински претвара у провокативну повест о искуству модерне егзистенције:

– Постоји у роману једна лепа представа света као ковчега. У њему чувамо драгоцености, он човека, као велику вредност, прати на последњи починак, он је метафора ризнице а може бити да, чувајући тајновито и драгоцено, чува и суштину сазнања. Осим тога што је у формалној структури романа тај ковчег битан јер постаје предмет знатижеље и даје прилику писцу да отвори пут ка још једном жанровском моделу, крими причи, он је савршена основа за симболички дуализам појавног и суштинског. Његова „појавна природа“ може лако заварати траг до суштине коју крије. Појавни облик Јефтимијевог краснописа само је одраз спољашњег принципа, леп и заводљив ковчег, одраз моћи, материјалног, славољубивог живота. Процес којим његов супарник, монах Варлам, исписује слова пандан је једном другачијем доживљају света, блиског оном диониском принципу који се са светом уједињује, ослушкује га и доживљава свим чулима, у интерпретацији монаха Варлама, поистовећује се с њим душом, духовним и креативним. „Читање“ и „исписивање“ света и стварности око себе човек може чинити брзоплето јурећи у његов слој заснован на привиду или у онај који почива на истинском разумевању и промишљању. Између „пиши као што говориш“ и „пиши као што осећаш“ може, тако, постојати огромна раздаљина, осим ако не говоримо као што осећамо. Тада смо, како нас учи Јефтимијево сазнање, ближи и себи и другима. И, најважније, само тако се супротстављамо мудром Силену и његовом нихилизму.

Венко Андоновски преведен је на више европских језика. Роман Азбука за непослушне преведен је прошле године на руски језик и ушао је у избор за Награду „Јасна Пољана“. Поред „Азбука за непослушне", познати су и романи Андоновског „Пупак света", „Вештица", „Олово у јастуку" и „Математичарева ћерка", као и књига прича „Фреске и гротеске".

У Архипелаговој едицији „100 словенских романа" раније је објављена серија македонских романа, међу којима су „Разговор са Спинозом" Гоцета Смилевског, „Бунар" Димитра Башевског, „Дијакова смрт" Драгог Михајловског, „Александар и смрт" Слободана Мицковића и „Последњи сељаци" Петрета М. Андреевског.