02. децембар 2016.

Разговор за Спону са режисерком Нелом Витошевић (1984) - дипломирала је позоришну режију на Факултетоту драмских уметности у Скопљу, Универзитета „Св. Кирил и Методиј“ у класи угледног професора Слободана Унковског 2008. године.

На истој катедри одбранила је и своју магистарску тезу „Третман категорије време у представи F1RM4 виђен преко Ајнштајнових снова Алана Лајтмана“, стекавши звање магистра позоришне режије... Професионално режира од 2006. Од 2009. до 2010. радила је као демонстратор на катедри театарске режије, а од 2012. је асистент на катедри глумачке игре. Ангажована је била и као менаџер за односе са јавношћу у Македонском народном театру у периоду од 2008. до 2009. године...

- Иако знам да избегаваш разговоре када ниси радно ангажована у пуном јеку, ипак, зар у условима када је позоришна сцена таква каква јесте већ у дужем периоду, не остају ли алтернативни путеви у последње време као неки видљивији траг и печат за различиту поруку? Колико си испуњена и да ли је и колико далека та “дозвољена” замишљена граница за успешну “обраду” врућих табу тема друштва?

- У условима када је култура партизирана, у институционалним позориштима, врло тешко је да направиш критичку представу која отворено говори о аномалијама и проблемима у нашем друштву. Ако не подржаваш актуелни режим и гласно говориш против истог, одмах си бачен на маргинама и проглашен си за неподобног. Факат је да актуелна власт код нас, не трпи критику и не подноси неистомишљенике. Чињеница је и да је театар комплетно партизиран, а то је заиста жалосно јер би по дефиници требало да буде будно и критичко око реалности.

Зато је у оваквим условима потреба за ванинституционалним театром - огромна, јер то је јединствено поље комплетне слободе где сам доносиш све одлуке и нико нема право да те цензурише, нити да ти намеће нешто што не кореспондира са оним што желиш да кажеш. С друге стране, за разлику од учмалости институција, независна сцена је увек свежа у избору тема и идеја. Подупире на суштину, а не на сценске ефекте и трикове. Независна сцена критикује, уместо само да засмејава масе и богатом продукцијом лажно да истиче „богатство државе“ а тиме и да нас склања од свакодневних реалних проблема...

Тако у овом слислу јесам испуњена, а да ли је граница за успех замишлена, то стварно не знам. Оно што са сигурношћу знам то је да оно што радим јесте право и суштински релевантно за развој позоришта и културе.

- “Антигона и Креонт”, зашто си се одлучила за тај пројекат, који је био главни мотив који те избором, адаптацијом и режијом водио том делу?

- Као што и сам знаш овде у овој земљи већ у дужем временском периоду живимо у озбиљној политичкој кризи. Политика нам је узурпирала лични простор и дубоко продрла у сваку пору наших живота. Понекада ми се чини да сам заглављена у Трумановом шоу и да се ови на власти упорно играју, контролишући нам животе њиховим механизмима прислушкивања, ућуткивања, заплашивања.

Но, мислим да се полако види крај времена у коме ми грађани ове земље, нисмо ништа више од заморчића, стављени у кавез, у коме неко упорно тестира нашу издржливост. Оно што ми још увек улива наду је свест народа и то што коначно у протекле две-три године видим да се и осећаји друштвене одговорност код народа буди.

Видим и да су људи почели масовно да се ослобађају страха и да излазе из „кавеза“ у које су били сабијени. Управо зато је у оно време-невреме, за мене Антигона била врло значајна тема. Драма ми се сама по себи наметнула, као производ моје личне борбе за слободу. Антигона је репрезент отпора, борбе против неправде, док је Креонт апсолутистички владар који је спреман да убије и згази преку брдо лешева само да учврсти власт и да што дуже остане на престолу. Сматрам да је конфликт два лика слика и прилика наше свакодневице. У овом периоду сам имала снажну потребу за критички ангажованим театром и мислим да смо у право време отворили праву тему и са великом жељом и поривом сам направила “Антигона и Креонт”.

- Како процењујеш реакције публике, да ли је прихваћен сами мотив, Антигоне? Да ли је можда, “сада демоде”, или је привлачан као мотив Софокла, и колико тек одгледна представа нешто мења у претпоставкама актуелне друштвене реалности?

- Антигона је класик, једна универзална и вечна тема која је увек актуелна. Из тог разлога заиста не видим како може да буде демоде. У контексту другог дела питања, свакако да је важно како ће одређени материјал бити протумачен. Уколико се постави у Античко време, а глумци буду обучени у античке тоге и имитирају античке ликове онда је сигурно да ће публика теже детектирати проблем и још теже ће се препознати у ликовима. Но, ако је контекст погођен, ако антика постане данашња, ако се тај вечни и универзални проблем отпора и власти на савремени начин приближи публици, онда мајсторски написани текст изграђује структуру представе, а гледалац разуме и лако се поистовећује са њим. Мислим да смо успели да направимо представу која одлично комуницира са публиком и нагони је да размишља дубоко и озбиљно о времену у којем живи.

- Да ли је и којој мери је можда потребна припрема за упознавање са “непознатим” пре доласка на представу?

- Ја ретко правим представе за „разоноду“. Искрено не видим изазов у томе да насмејем публику и да јој пружим добру забаву, а притом ништа суштински да не кажем и да не натерам сваког гледаоца да се запита око одређених питања. Да представа буде само смешна и допадљива, а притом да остане без критичког осврта, прелак је задатак за једног режисера и мислим неважна садашњем тренутку. Лично сматрам да свака нова представа треба да отвори и нови ризик у непознато. Такође и да свака нова тема захтева нови начин тумачења. Адекватно томе, ако неко жели да дође у позориште да се насмеје, забавља и разоноди онда дефинитвно моја нова представа не треба да му буде у првом плану. Уколико је потенцијани гледалац расположен за критичко-политички ангажован театар, о једној теми која на универзалан начин говори о отпору насупрот власти, и жели активно да размишља и доноси заклучке, онда је “Антигона и Креонт” дефинитивно представа на коју треба да дође.

- Како се у, условно речено, “позоришном животу” ради и сарађује са, “еснафски” одређено, колегама из различитих политичких табора и опредељења, подељених толико видљивим границама. Колико и да је то изван теме, просто се намеће - како ангажован слободуман човек и уметник у датом тренутку балансира и да ли се прилагођава? Како се сарађује у позоришту са неистомишљеницима, односно са заштићеним, подобним актерима из политичке елите и номенклатуре?

- Убија ме то што се велики број колега сврстао под команду режима као што ме онеспокојава и пасивност друге веће групе колега, који из страха за радна места, не исказују никакво мишљење не борећи се за своја права. Но, то је њихова одлука и ја ту не могу ништа да учиним. У почетку сам их чак жестоко и осуђивала, али сада све чешће настојим да уђем у дијалог и пробам да разумем шта се крије иза оваквог понашања. Несумњиво је да нас је политика поделила и отуђила и да је заједничка комуникација са неистомишљеницима све тежа, а политичке прилике у држави су несумњиво допринеле да се међусобно омрзнемо. Ја лично интензивно радим на овом случају и настојим да се отарасим мржње и да пробам да разумем причу сваког са којим улазим у разговор. Још увек не могу да нађем оправдање за много ствари, али на крају дана свако остаје сам да извојује своју личну битку и свако ће да сноси одговорност за своје поступке.

- Што се догодило са Wоnderland theatre“?

- Последње три године, на жалост, Вондрленд није био активан јер нисмо успели да нађемо финансијска средства и спонзорства за реализацију нових продукција. Као што је већ познато, независна сцена код нас егзистира од ентузијазма уметницика окупљних око једне заједничке идеје и циља. Мецене и финансијери за позоришну уметност готово и да не постоје. А не знам ни да ли могу да их оптужујем имајући у виду чињеницу у каквој нам је ситуацији држава. Толико смо сиромашни и бедни, да чак и могу да разумем да многима није ни стало до културе.

Добра вест је та да ће крајем године Вондрленд театар конечно, после неколико година паузе, имати нову премијеру. Реч је о представи „Девојка и смрт“ рађеној по тексту Ариела Дорфмана, у режији Васила Христова. Представа ће истраживати проблеме који произлазе као последица политичких режима. Иза представе стоји искусна екипа глумаца и аутора и верујем да ће резултат бити одличан. Искрено се радујем и једва чекам нову премијеру нашег Вондрленд Театра.

- Жена из прошлости Роланда Шимелфенига, у твојој режијској поставци успешно се игра у Куманову. Има ли планова и за евентуално гостовање у другим градовима унутрашњости или евентуално и изван Македоније?

- Жена из прошлости је представа коју сам радила пре непуне две године у продукцији Кумановског тетра, а ево још се активно игра и то пред пуном салом. Представа говори о томе како последице неразрешене прошлости утичу на будућност једне породице. Вероватно ова тема није далека публици и она се лако повезује са судбином ликова, иако је језик представе крајње специфичан и савремен.

Мени лично представа је драга пре свега због лепе сарадње и процеса кроз који сам прошла са глумцима и другим сарадницима који су били део пројекта. Још драже ми је то што је једна оваква неуобичајена представа, успела да постане и остане толико популарна и да се одржи толико дуго на репертоару Кумановског театра. То је мени чврсти показатељ да позориште још увек има ту моћ да разбуди свест гледалаца, и да промени светоглед појединца. Интересантан је феномен да је у позоришту где је најтраженији жанр - комедија, успешно наметнута ова трилер представа као највише играна и најпосећенија.

Да ли ћемо је играти негде изван Македоније, то ја не бих могла да одговорим. Гостовања не зависе од моје воље, већ од ангажмана раководства театра. Њима остављам тај задатак, јер сам ја свој завршила крајње професионално и у задатом року.

Милутин Станчић