15. новембар 2010.

Маестралним сценским решењем за Вердијеву оперу Бал под маскама, пре нешто више од три деценије, одушевио је стручну критику и обезбедио место на сцени Македонске опере и балета.

 Есмералда је његово највише уметничко остварење. Сцену  је толико реално поставио да су гледаоци имали утисак да су заиста пред Богородичином црквом у Паризу.

Своју креативност беспоштедно је исказао у 45 оперских и балетских представа, неколико сценских решења за Струшке вечери поезије, мноштво жанровски различитих пројеката и музичких концерата.

Премијером оперете Весела удовица, за коју је такође урадио сценографију, почела је и овогодишња оперска сезона.

 Живојин Трајановић, академски сликар-сценограф. Припада генерацији наших уметника који својим рукописом остављају неизбрисив траг не само на домаћој сцени већ и шире. У својој  тридеценијској каријери имао је импресиван класични репертоар за који је била потребна изузетна енергија, истрајност, посвећеност и, пре свега, ликовна креативност.

– У послу ништа не препуштам случајности. Од првог записа, шеме, скице, нацрта па до реализације, све треба да легне на своје место. Овај посао је врло сложен и подразумева тимски рад са осталим носиоцима представе, иако на први поглед не изгледа тако. Дакле, редитељ, сценариста, костимограф, композитор, кореограф, певачи, мајстори шминке, светла, тона, реквизита, оживљавају дело и постављају га на сцену. Мој посао је да „осујетим“ намере редитеља и помоћу „милион“ скица и цртежа уредим сцену и дело учиним читкијим. Дефиниција каже да је сцена својевидна илузија, машта, просторна имагинација која своју практичну примену налази управо у изазивању правих емоција код публике.

 Остварене и неостварене жеље

Рођен је у селу Табановцу на самој граници са Србијом, у једној од највећих фамилија у крају. Средњу уметничку школу завршио је у Пећи, а историју уметности у Београду. Као апсолвент прелази у Софију на Академију примењене уметности где је и стекао звање академског сликара-сценографа.

–Једина неостварена жеља из младости ми је чувена „прашка школа“. Конкурисао сам само једном и био други, верујем да бих успео да сам се потрудио. Али,ето, врло брзо по дипломирању имао сам прву самосталну сценографију за дечју представу Кекец и Мојца у Кумановском позоришту.Врло драгоцено искуство стекао сам радећи у Македонској радио-телевизији, у Народној редакцији чији је уредник тада био Петре М. Андреевски. У тој кући сам за две године осмислио сценографију и костимографију за преко 60 пројеката различитог жанра.

У Македонску оперу и балет дошао сам 1978. године после извођења сценографије за Вердијеву оперу Бал под маскама. На том пројекту сарађивао сам великм именима: Милком Ефтимовом, Аном Липшом, Симеоном Гугуловским и другима. Критика је високо оценила мој рад, а касније радећи на свим Вердијевим операма (осим Аиде) стекао сам и репутацију. Мислим да сам свој креативни максимум дао у Трубадуру, Риголету, Травијати, затим Штраусовом Циганском барону, Слепом мишу, Маскањијевој Кавалерији Рустикани, свакако и балетској представи Дон Кихот.

Есмералда је Трајановићева  јубиларна тридесета представа (2006), а сценографско решење за овај балетски спектакл било је, по оцени критичара, његово највеће уметничко достигнуће.

–Мотивиција ми је био роман Виктора Игоа по коме је ово дело рађено, затим  љубав — вечита и неисцрпна тема у уметности као и грандиозна грађевина ове цркве. Сцена је била толико реално представљена  да су гледаоци имали утисак да се заиста налазе пред Богородичином црквом у Паризу.

Овогодишња оперска сезона отворена је 8. октобра оперетом Весела удовица Франца Лехара. Дело се изводи у три слике и два чина. Важно из угла сценографа је да се сцена, односно слика, мења три пута у току представе. То се одвија брзо и прецизно и говори да овај посао није само уметнички, већ и архитектонски, па и инжењерски.

–Весела удовица је комедија која се изводи широм света, од МОБ-а до Метрополитена и с правом је називају „краљицом оперете“. Прича је врло једноставна. Хана је богата удовица неког банкара и живи у Паризу. Домовини је потребан њен новац па кнежевство шаље грофа Данила, иначе елегантног дипломату, да је узме за жену и врати новац (прва слика). Хана зна да ће удајом изгубити новац, а додатне секирације ствара јој и Данилова очараност кан-кан плесачицама (друга слика, парк Жарден). На крају радња се пребацује у њен стан (трећа слика, кабаре) где Хана стиче Данилову љубав, но губи новац, али то не може да се мери, закључује наш саговорник.

Српска интелигенција мора да се окупи

Треба нагласити да је Живојин Трајановић своју креативност нештедимице исказао и сарађујући са српским НВО у Македонији.

–Није било прославе Светог Саве и Видовдана да се нисам ангажовао на припремама и реализацији тих свечаности. Наши суграђани још увек памте наступе гостију из Београда, професора клавира Николе Рацкова, глас Оливера Њега, наступе Лепомира Ивковића, Љиљане Благојевић и других првака Српског народног позоришта који су готово волонтерски гостовали у Скопљу, Тетову, Битољу, Валандову, Куманову. Било је то првих година по распаду бивше државе, онда када су се формирале наше прве НВО и асоцијације које су отпочеле рад на неговању наше традиције.

Не могу да завршим овај разговор а да не споменем значајан културни догађај за Србе у Македонији(2006), дуо-драму „Превртач“ младог аутора Ненада Вујадиновића. Њоме су глумци после дужег времена проговорили на српском језику и означили почетак рада позоришта „Српска сцена Нушић“. На том пројекту сарађивао сам са београдским режисером Синишом Павићем што је дало додатну снагу самој представи. Сценско решење је био велики кавез, симбол изолације човека у туђини, заљубљеника у голубове који су му једина разонода, док сама ротација симболизује психу главних јунака, односно двојице браће. Када говорим о овоме, мешају ми се осећања. Радост због изузетно квалитетног пројекта, Прве награде за глуму која је на фестивалу у Струмици (Ристо Шишков) припала Дејану Лилићу, због изузетне посећености и горчина због тога што нам у томе ни једно министарство из Србије није финансијски помогло. Као управник Српске сцене Нушић добијао сам скромну новчану подршку од македонског  министарства за културу, али само док су министри или заменици били Албанци. Нажалост, поред све добре воље нисмо успели да заживимо ово позориште и добијемо статус државне институције попут турског или албанског, и да то буде место окупљања српске интелигенције.

Сведоци смо да се културни односи на релацији Србија Македонија интензивирају. То показују бројне ликовне изложбе, концерти, гостовања. Подстицај даје и потписани протокол о сарадњи између Македонске опере и балета и Народног позоришта у Београду који подразумева успостављање дугорочне сарадње у области оперске и балетске уметности, што укључује заједничку припрему и извођење представа, заједничку израду сценографија, размену режисера, солиста и др. Али, поред свега тога потребни су пројекти у којима ће се, управо, уметници Срби из Македоније заједно представљати, нешто попут пројекта, од пре неколико година, Култура Срба у Македонији.

Нена Ристић Костовска

Живојин Трајановић је своје сценографске радове излагао на бројним домаћим и међународним изложбама. Као најзначајније издваја Међународни тријенале у Новом Саду од 1984. до 1987, па Прашки квадринале 1987. и Мајску изложбу у павиљону Цвијета Зузорић у Београду.