09. новембар 2010.
Ако нас ово последње велико комеморативно окупљање поводом 98. годишњице славне Кумановске битке, ретко раније може нечему научити, охрабрити, јесте позив на јединство, учење и преиспитавање историје, на прави начин, уз помирење са народима и некадашњим ратним непријатељима.
Таква, нешто снажнија порука стигла је и ове године, уз наду да може доживети практичну примену и много ствари поставити на другачији ниво у осматрању, сликању и оцењивању прошлости за наук будућности. Може ли се међутим, тај позив, та жеља, односити и пренети на прави, упутан начин и на нас саме као заједницу Срба, овде у овој земљи, под овим и оваквим, по много чему специфичним и понекада неуобичајеним, или, чисто српски мерено, „типичним“ околностима?
Такве поруке разлог су више да се у данима дужног помена на изгинуле, умрле и нестале ратне претке, на прославама значајнијих датума из пребогате и сурове нам историје, уз сећања, коначно открије и нови подстрек и потпора за нове домете, без подела на „наше“ и „ваше“ таборе...Све је то могуће, упркос свим препрекама, ако се свакако реално сагледа и увиди колики је „учинак“ позваних на досадашње, слободно се може рећи, у историјском кораку, трагове српског битисања и историје нас самих, на превазилажењу и изналажењу правих решења.
Није, наравно, све завршено само порукама са подијума, или ледине некадашњих попришта жестоких ратних обрачуна, испред спомен-костурница, попут оне на Зебрњаку. И ти датуми и комеморације, на несрећу, већ хронично без православне панихиде, често се претварају у својеврсно надметање око тога – ко је организатор, ко ће и по каквом редоследу полагати венце, чије ће се име пре, или касније прочитати, ко ће погачу изнети, а ко позивнице штампати...
Убеђен сам, заједничким искуствима из протеклих неколико година, да многи на тим скуповима, попут овог на Зебрњаку, и не знају тачно историјску истину о погинулим војницима чије кости почивају у костурници. Треба ли подсећати да суштина и није у строгом спровођењу „свог“ протокола и програма, често зарад неких политикантских парадирања, чак и на оваквим местима и тужним поводима. Морамо бити отворени, зашто да не и искрени, има у свему томе и по нечег симпатичног, аутентичног, увек тако „оригиналног“, осликавањем правог лица „значајних“. Није за такве без значаја и то што се, ето, тим поводом и понешто од буџетских средстава прелило организаторима.
А не виде нико, не усними нико, како верског обреда не беше ни на овом славном месту...Па јадиковке о угроженим верским правима не пију воду, поготово, кад се за овај дан то очекивало и од организатора. Ко је и какве намере имао у припремама позива – и канонски признатим и непризнатим, надлежним и ненадлежним, то знају организатори. Но, зар све то одужено незнање можда не би требало да отрезни да виде код очију, и сви они који се и по Србији „шепуре“ и лове сваку прилику да се сликају са представницима црквених власти, доказујући ваљда да су „само они прави и важни“...Тамо су могли видети да у Литургијском сабрању прислужују епископи канонске Охридске Архиепископије...
Али, није само до очију, нити до слуха, о разуму и нећемо овде. Нечији ситни интереси, који су очигледни, заслепљују, па многи не виде и при здравим очима.
Милутин Станчић
