Највећи део каријере је провео у београдском Атељеу 212 и Народном позоришту. Мала сцена Атељеа 212 данас се, њему у част, зове "Сцена Петар Краљ".

Петар Краљ је до успеха долазио кроз непрестану борбу, а сваку пружену шансу прихватао је без размишљања. Водећи се мишљу да уметност почиње тамо где престаје занат и свестан да је на сцени то немогуће, пред публиком никад ништа није крио.

Неке ствари је добијао преко реда, понекад и с мање заслуга и, како каже, за то су криви његово име и презиме. Знао је већину београдских кафана где је уз пиће водио најразличитије разговоре и стекао неке од најбољих пријатеља. Био је поносан на све што је урадио, па и на оно што је, намерно или случајно, пропустио. Страсно је волео два пута у животу и био је срећан зато јер је имао ћерку Милицу. Без глуме не би могао да постоји, и знао је да ће радити до краја свог живота. Тако се и десило - умро је 10. новембра 2011. године у Београду.

"Тата ми је пореклом са Баније, а ја сам рођен у Загребу, два дана пре почетка Другог светског рата. Пошто је отац нешто раније морао да побегне из Хрватске и настави службу у Чачку, није ни знао да је 4. априла добио сина. Мајка му је на растанку рекла да ће мушком детету дати име по његовом оцу. Деда Петар је умро још 1906, тако да је одлука да се зовем по њему део традиције - раније се тако радило, а то ни данас није реткост. Понекад сам био повлашћен због имена, нарочито у војсци. Када су ме једном прозвали Краљ Петар, јер се тамо прво изговара презиме па име, сви су се окренули, добро ме погледали и запамтили о коме се ради. Нисам имао непријатности, свдедочио је, истина, неки људи су причали да су неретко у кафани узвикивали: Живео Краљ Петар, па су их хапсили. Требало им је времена да објасне како се то односи на глумца."

Рат је беснео па је и Петрова мајка, одмах после његовог крштења, са бебом у наручју напустила Загреб. Тако су доспели код рођака у Срем. Била су то веома тешка времена, али деца, упркос свему, нису примећивала опасност нити су осећала страх.

"Омиљена играчка нам је била крпењача, сећао се. Сећам се прве чоколаде и поморанџе, необичне наранџасте воћке коју сам пробао тек кад ми је било осам година. Родитељи су ми предавали у тамошњој гимназији, па су ме водили на ђачке приредбе. Били су то весели призори у којима сам уживао. 

Школарци су играли око логорских ватара и рецитовали, што је касније утицало да се определим за глуму. Као седмогодишњак кренуо сам у основну школу, у разреду нас је било 80 и не знам како је учитељица Љуба могла да нас савлада. Служила се разним методама подучавања које би генерацијама из овог компјутерског доба сада биле неприхватљиве и стране."

Своју прву улогу, лик Тозе Чварка, Петар Краљ је одиграо с 11 година у представи Сеоска учитељица Светолика Ранковића, за коју се пријавио кад је позоришна екипа ушла у његов разред да изабере глумца... и од онда није престајао да глуми - до краја живота.

С глумицом Народног позоришта Љиљаном Газдић, оженио се 1971. године. Само две године касније, родила им се ћерка Милица, данас позоришна редитељка. После скоро три деценије брак се распао. Заволео је поново и оженио се балерином Соњом Дивац.

Обележје

У београдској Милешевској улици, испред броја 38. у згради где је живео велики српски глумац Петар Краљ на Врачару, 2014. године на његов рођендан, откривено је обележје – рад вајара Драгана Димитријевића.

На спомен обележју је записано: „Велики српски глумац – Петар Краљ 1941 - 2011 живео је у Милешевској 38."

Фото В.Данилов