19. јул 2017.

Изложба фотографија фоторепортера Вечерњих новости, Дарка Дозета, поводом 700 година Манастира Крупе, биће отворена 26. јула, у 19.00 часова у Културном центру Новог Сада.

Укупно 40 уметничких и документарних фотографија, насталих приликом неколико Дозетових боравака у овом древном манастиру на међи Лике и Далмације, биће представљено на 27 паноа.

Манастир Крупа је, пре тачно седам векова, 1317. године, као задужбину подигао краљ Милутин, у истоименом селу уз реку Крупу, тако да ће централна свечаност поводом овог великог јубилеја, бити одржана у самом манастиру, на славу ове светиње - Велику Госпојину, 28. августа ове године.

Сам манастир је, као и већина светиња Српске православне цркве, у својој дугој историји, највећа страдања претрпео у 20. веку. У Другом светском рату изгорели су сви конаци, а манастирски инвентар је уништен, када су га усташе претвориле у војно упориште према Италији.

Следећа трагедија уследила је 1995. када је у акцији „Олуја“ манастир претрпео мања оштећења и крађе, али су, са српским народом који је тада напустио подручје Хрватске, отишли су и монаси овог манастира па је манастир био пуст до 2000. године. Доласком на трон Епископа далматинског Фотија (Сладојевића) и постављањем ахимандрита Гаврила (Стевановића) на место настојатеља, за манастир почињу бољи дани.

Аутор ове изложбе – Дарко Дозет, сарађивао је са најугледнијим светским новинским агенцијама, а фотографије су му објављивали готово сви светски листови и магазини. Његове фотографије илустровале су више од 1.000 насловних страна најзначајнијих медија, првенствено „Вечерњих новости“, а самосталне изложбе имао је у више од 50 градова Србије и иностранства. Аутор је пројекта „Корени душе“ посвећеног Косову и Метохији те коаутор пројекта „Сведоци трајања“ који приказује српску културну баштину у Републици Румунији.

Изложба је обогаћена и пратећим текстовима Сњежане Орловић, историчара уметности, врсног познаваоца манастира и цркава Епархије далматинске и Епархије горњокарловачке. Аутор је четри књиге - „Манастир Крупа“, „Манастир Драговић“, „Манастир Гомирје“, „Манастир Пресвете Богородице Тројеручице“ а ускоро ће бити објављено и обимно издање Шематизма и историје Епархије горњокарловачке, али и монографија поводом великог јубилеја 700 година манастира Крупе коју ради у коауторству са теологом и историчаром Радованом Пилиповићем.

Изложбу ће, како је предвиђено, отворити Његово преосвештенство Еипскоп бачки господин Иринјеј, и Његово преосвештенство Епископ далматински Фотије, а отварању изложбе ће, осим аутора присуствовати и игуман Манастира Крупа архимандрит Гаврило Стевановић

Организаори изложбе су Културни центар Новог Сада и Фото асоцијација Војводине уз подршку Управе за културу града Новог Сада.

Предвиђено је да изложба после Новог Сада буде приказана у Грачаници, како би се и симболично спојиле две задужбине краља Милутина. После Грачанице, изложбу ће видети и становници Београда, Бања Луке...

Манастир Крупа

Прије 7 вијекова, уз ријеку Крупу у подножју планине Велебит, монаси из Крупе на Врбасу направили су чврст темељ овоме манастиру, који од тада окупља не само становнике Лике и Далмације на чијој се граници налази већ и све Србе, ма гдје они живјели. Архивска грађа, чињенице и још увијек живе легенде причају нам историју овог славног манастира.

Први ктитор био је српски краљ Милутин, а потом су манастир помагали и српски владари Стефан Дечански и цар Душан, а свој допринос његовој обнови дали су и српски деспоти Бранковићи из Срема, Ђорђе и Јован са мајком Ангелином. Година 1502. биће почетак вишевјековног страдања манастира и православног народа око њега, али и низа обнова.

Када је дошло до обнове Пећке патријаршије, она је успјела да под своје окриље окупи све Србе. Бригу о Цркви у копненом дијелу Далмације у патријархово име водили су дабробосански митрополити, који су својој титули додавали још „клишки и лички“, а нарочито су истицали титулу „егзарха цијеле Далмације“. Тада долази до процвата умјетничке активности, подижу се и обнављају цркве, насељавају напуштени манастири, набављају се нова умјетничка дјела, богослужбене сасуди и књиге, а 1615. године митрополит дабробосански Теодор основао је у манастиру Крки богословију. То је прва организована школа у Српској цркви.

И манастир Крупа је крајем 16. и почетком 17. вијека био у повољнијим условима, кад је себи могао приуштити скупе престоне иконе, сликане руком јереја Јована Апаке, у то вријеме једног од најбољих венецијанских сликара критског поријекла.

Почетком 17. вијека, црква Успења Пресвете Богородице у манастиру Крупи је и живописана, али убрзо послије страдања манастира 1620. године, ове фреске су прекречене. Испод дебљег слоја креча, пронађене су 1966. године, само на зидовима старе првобитне грађевине, а то је данашњи наос. Одмах по откривању, фреске су приписане Георгију Митрофановићу, несумњиво најизразитијем представнику српског сликарства, у вријеме под турском влашћу, чијом појавом почиње посљедња велика епоха поствизантијске умјетности на нашем простору. Митрофановић је био велики стваралац свестране и изузетне обдарености, образованости и продуктивности, који је својим препознатљивим сликарским рукописом надградио темељ средњовјековног српског сликарства и обогатио српску баштину. Он је у Крупу дошао као већ формиран сликар, остваривши претходно више развијених фреско цјелина и икона у црквама и манастирима обновљене Пећке патријаршије.

Иако слабо очуване, Митрофановићеве фреске, које су највјероватније настале под покровитељством патријарха Пајсија, представљају изузетну вриједност и говоре о значају који је тај манастир имао током прошлих вијекова. Податак о периоду датације овог сликарства даје могућност да су оне настале као дио обиљежавања 300 година од оснивања манастира. Послије радова на грађевинској санацији овог храма, прије неколико година пронађени су трагови фреско сликарства на западној фасади наоса, али и на тамбуру куполе са спољашње стране, које се готово са сигурношћу може приписати Георгију Митрофановићу.

Доба развитка манастира у сваком смислу био је период 18. вијека. Тада су у Венецији сребром оковане престоне иконе, изнад њих су постављена два реда икона, царске двери из Кијева, а изнад њих и три сребром оковане централне иконе које се данас чувају у манастирском музеју. Управо из 18. вијека датира и највећи број предмета из манастирске ризнице. Ту се чува велики број икона од 16. до 20. вијека, чији су аутори били углавном Срби и Грци, који су иконе радили у традицијама позновизантијске умјетности. Велики број икона поручиван је и набављан и у Венецији, Русији и другим културним центрима. Ту су изложени и богослужбени предмети који су већином од сребра, сребра са позлатом или украсима од драгог камења, седефа, али има и оних од месинга, дрвета...

Чувају се овдје и вриједне панагије, крстови, појасеви, неколико примјера црквеног текстила и застава. Ријеч је о скупоцјеним тканинама, украшеним срмом и златном жицом. Наручиоци ових предмета осим свештенства били су и истакнутији и имућнији појединци и народне старјешине, а поручивало се код домаћих мајстора, прије свега у српским златарским радионицама у Задру, али и код мајстора из златарских радионица у Бечу, Русији... Највише поруџбина добијали су ипак венецијански мајстори, што је свакако разумљиво, јер је Венеција била главни град и сједиште дужда Млетачке Републике, а свакако и једно од најзначајнијих умјетничких средишта на сјеверном Јадрану. Осим окова на иконама у Венецији су у 18. вијеку израђена и звона, четири свијећњака на часној трпези, четири велика кандила...

Манастирска библиотека чува више од 300 књига углавном богослужбених, штампаних у Бечу, Русији...али и неколико рукописних књига. Најстарија датира из 15. вијека, а највише их потиче из 18. вијека. У 18. и 19. вијеку у Крупи је највјероватније постојала и књиговезачка радионица. Архив манастира Крупе је послије Другог свјетског рата готово сав уништен, а до данас је сачувано само неколико битнијих докумената. Упркос честим страдањима и пустошењима, у ризници је похрањен бар дио овог истинског блага које има не само материјалну, него прије свега културну, умјетничку, историјску и духовну вриједност.

Од свих настојатеља манастира Крупе, највеће заслуге припадају архимандриту Герасиму Зелићу, који је велики дио своје младости провео путујући по свијету, а нарочито по Русији. Са тих својих путовања доносио је богате поклоне како свом манастиру, тако и другим црквама у Далмацији. Крупи је донио бројне књиге, одежде и друге црквене драгоцијености, велики месингани полијелеј, царске двери, али и новчане прилоге којима је помогао у изградњи манастирских конака и грађевина неопходних за функционисање сваког манастира.

Током 18. вијека саграђене су ћелије, трпезарија и обнављани неки конаци, а у 19. вијеку сазидан је данашњи олтарски простор и обновљени су манастирски храм и западни конак. Према траговима зидова и преосталом живопису, који је украшавао стару апсиду, види се да је она била полукружна. Сада је умјесто полукруга олтарски простор завршен равним зидом. Олтарска преграда је раније била повучена до предњих стубаца, а након проширења олтара стари проскомидија и ђаконикон ушли су у састав централног дијела цркве. Њихове нише су тада просјечене и постале пролази за олтар, а иконостас је тада смјештен у отвор некадшњег апсидалног лука. Црква која има основу развијеног уписаног крста са куполом на пандантифима, у овим познијим интервенцијама добила је припрату која је нешто ужа од наоса.
У току Другог свјетског рата манастир је претрпио једно од својих најтежих страдања: изгорили су сви конаци, а манастирски инвентар је уништен, када су га усташе претвориле у војно упориште према Италији. Године 1995. десила се највећа трагедија за народ коме је вијековима манастир Крупа припадао, а манастир је претрпио мања оштећења и крађе. Са српским народом који је тада напустио подручје Хрватске, отишли су и монаси овог манастира па је манастир био пуст до 2000. године. Доласком на трон Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића) и постављањем ахимандрита Гаврила (Стевановића) на мјесто настојатеља, за манастир почињу бољи дани и долази до процвата ове древне светиње.

Истрајавајући и у најтежим временима, већ 700 година овај манастир ширио је културу, писменост и традицију, укрепљивао свијест о поријеклу и националној припадности, али прије свега био је духовно уточиште свим нашим прецима који су чистог срца долазили у ову светињу. И баш због тога, вјера, поштовање и велика љубав српског народа према манастиру Крупи, уздизали су овај манастир из пепела сваки пут када је то било потребно и чинили га још љепшим и јачим. Они су нам показали пут којим морамо ићи како бисмо нашим потомцима сачували овај неизбрисиви траг о нашем постојању.

Сњежана Орловић