19. децембар 2010.

Ај, чија фрула овим шором свира...

Наши преци издржали су избеглиштво, ратове, сиромаштво, али нису изгубили идентитет, језик, традицију. Највише боли то што досадашњи политичари готово ништа нису урадили за Србе у Македонији. Нико се није заузео да се наша омладина школује на матерњем језику, запосли и заузме своје место у друштву, зато је асимилација узела данак, свест о идентитету се губи, или тешко одржава.

Мало питомо село са ушореним кућама и широким улицама које се секу под правим углом, сеоска имања ограђена тарабама са капијама, неизбежна клупица за одмор и стари дремљиви џулов. Мала надморска висина од свега 225 метара и површина од 3,5 квадратних километара помаже да се стекне утисак да је село Огњанци, у овај живописни амбијент између реке Пчиње и Вардара на регионалном путу за Велес, „пренето” из славонске равнице. „Урбанистички план”, ако тако може да се каже, сељани дугују кмету Мартину који је за време Краљевине Југославије, у периоду од 1921. до 1925. године, службовао у овом крају, управо у периоду када су се њихови преци, Срби из Лике, тачније из места Тромеђа, овде доселили.

Неколико деценија касније, Срби из Косовског поморавља доживели су исту судбину. Бежећи пред притисцима Албанаца на Косову и Метохији, напуштали су своја вековна огњишта у околини Гњилана и Витине и непосредно после земљотреса (1964) населили се овде, у селима данашње општине Петровец (Таор, Ражаничино, Коњаре), као и у Вучидолу, Велесу, Стојакову, Чашки, Росоману, околини Кавадарца, док су неки кренули пут Србије у Крушевац, Смедерево и даље за Војводину.

У периоду после Другог светског рата, што склапањем бракова, што послом, овде су дошли и људи других националности, тако да је село данас мултинационално. „Југославија у малом” кажу, а поред Срба који су најбројнији и чине 53 одсто  становништва, живе и Македонци, Грци, Словенци, Црногорци, Роми, Албанци.

Радикална странка Срба у Македонији пререгистрована у Напредну странку је такорећи једина политичка опција која се нуди овдашњим Србима, док невладине организације не постоје. У Савету општине Петровец Срби из различитих партија, путем интерне коалиције (Радикална странка Срба у Македонији, ТМРО ВЕБ и ВМРО НП) освојили су три саветничка места - носилац листе Сретен Пауновић, Зоран Ђорђевић и Ацо Узелац.

Због љубави, из велеграда у село

Отресита и жилава Обреновчанка Љубинка Нешић Атанасовска у Огњанцу живи око пола века. Чула је да су дошли неки новинари из српског часописа и желе да пишу о њиховом селу, па је похитала да види о чему се ради. Рукујући се отворено признаје да је очекивала Београђане, јер је чула само за – Политику, Борбу, Нин... а за ове новине, не. Ово мало разочарење није сметало њеној урођеној љубазности па нас је угостила добром кафицом и ракијицом за коју каже да „шест језика говори”.

– Мој Бора, нека му је лака земља, превари ме, те ме из мог лепог Обреновца доведе овде у село, далеко од родитеља и фамилије. Био је наочит момак, родом из оближњег Таора, на три километара од Огњанца, село познато као локација рођења византијског императора Јустинијана Првог. Радио је као ронилац у морнарици у Београду. Младост лудост, шта ћеш, брзо смо се венчали, мало живели у Обреновцу, а ја се ни данас не сећам како ме превари те ме доведе овде у село. Али, ако, срећно смо живели, имамо два сина и две ћерке. Старији син и старија ћерка живе у Војводини, млађа ћерка је у Скопљу, а млађи син је овде у селу, на породичном имању. Хвала Богу, живи су и здрави па нек иду где им је боље, хоће у Србију, хоће у Македонију, каже Љубинка.

Сведочи она о значајним догађајима из историје овог села, па и о многим нерешеним проблемима. Непосредно пре разорног скопског земљотреса 1962, ова села задесила је велика поплава. Од данашњег насеља Маџари, па до Катланова, све је било под водом. Тако је било и 1979. када је 35 кућа било потпуно уништено, а људи смештени под шаторе. Кажу да сада нема опасности од поплаве, јер је насип од Маџара до Таора додатно обезбеђен (изграђен 1925), а монтиране су пумпе и одводи.

Све је то лепо, али село до дана данашњег нема пијаћу воду, иако је водовод постављен. Једина исправна вода за пиће је она из чесме у центру села коју су пре рата, 1935. изградили мештани. У мојим годинама није нимало једноставно да сваки дан носим воду. Друго, редован превоз према граду је само на свака три сата – радним даном, а викендом готово и да га нема. Тешко је то, ако рецимо треба да се пође код лекара на неки озбиљнији преглед, или за лекове, треба свако да има кола на располагању, иначе – ништа. Млади имају другу бригу, град је близу, а не могу да оду да се прошетају и остану дуже...и кад погледаш не ваља ни за старе, ни за младе, а Скопље је на петнаестак километара одавде.

Добровољним прилогом свих православних мештана овог и околних села, 1974. године изграђена је црква Св. Илија где се три пута у току године окупи цело село. Светог Илију слави цело село, сви православни верници. Сви који су овде долазили прихватали су овог свеца за свог.

– За Савиндан овде се окупи и до 200 људи. Дођу гости из Скопља, Куманова, Валандова, из околних села, пресече се колач, изабере кум. Али,  жељни смо да видимо неки фолклор из Србије,  можда неку представу, мало занимације за нас сељаке, да изађемо из куће, да се дружимо. Ето, видите, како је то у црквеном календару уређено, два-три дана после Светог Саве окупимо се опет, да прославимо Св. Атанасија..., закључује наша саговорница.

Да не будемо слепо црево у друштву

Преци пензионера Владимира Милојевића из оближњег Петровца, као и породице Чучук, Бубало, Репци, Мрђе, Узелац...међу првима су се из Лике населили у ово и околна села. Милојевићи су најпре дошли у оближње село Ражаничино, а од 1920. живе у Петровцу. После 1941. ове породице су расељаване у Војводину и Шумадију, па су 1945. опет враћене на своја имања.

– Чини ми се да се данас наши преци преврћу у гробу. Они су издржали избеглиштво, ратове, погроме, сиромаштво, али нису изгубили идентитет, језик, традицију. Највише боли то што досадашњи политичари готово ништа нису урадили за Србе у Македонији. Нико се није заузео да се наша омладина школује на матерњем језику, запосли и заузме своје место у друштву, зато је асимилација узела данак, свест о идентитету се губи, или тешко одржава. Док се албанска усавршава, наша интелигенција, на жалост, спава и растура свој идентитет и не може да одбрани ни једну „кућу”, а камо ли нешто вредније.

– Зато хитно треба да се поправља што се поправити може, приоритет треба да буде факултативна настава на српском језику, оснивање КУД ради очувања традиције, а ја бих као отац и деда волео да доживим да се наша деца уписују у школе и високообразовне институције и касније запошљавају без квоте, дискриминације и партијске књижице. Овдашњи Срби као лојални грађани Македоније треба да заузму своје место у друштву, а не да буду слепо црево, изричит је Милојевић.

Представници политичких партија и невладиних организација, кажу наши саговорници, ова села обилазе само пред изборе, или само ако имају интерес. Неки покушавају да манипулишу овим људима, неки стварају погрешну слику, а неки их лоше представљају јавности.

– Народ је овде разочаран. Ево зашто: приликом бомбардовања Србије (1999) прикупљени су камиони хуманитарне помоћи која је намењена угроженој браћи на Косову. У томе су нам несебично помагали и браћа Македонци, делили су, што се каже, од уста да би дали коме је потребније. На жалост, ова помоћ није стигла на потребну адресу, то су нам јавили представници Радикалне странке у Врању. Неко је злоупотребио  средства тадашње партије Православног јединства Срба и Македонаца и мештана. Ето, зато су се наши људи повукли, закључује Милојевић с горчином.

Оптимизам одржава

Сретен Пауновић је представник млађе генарације Срба из Огњанца. Његови преци су из Косовског поморавља 1964. дошли са Живковићима, Јовићима, Ђорђевићима, Николићима, Савићима, Стојковићима. Сретен је власник фирме за административне услуге, саветник у општини Петровец и један од ентузијаста који жели да забележи историју својих предака.

– Не можемо категорично да кажемо да није било сарадње са невладиним организацијама. Удружење жена Српкиња у Републици Македонији под вођством прве председнице Станке Новаковић, много је помогло 1999. године избеглим породицама са Косова. Случај Славице Васић која је са три малолетне ћерке, после мужевљеве смрти избегла из Витине, знају сви у селу. Требало их је прихватити, нахранити, збринути, школовати. Захваљујући њиховој помоћи деца су одрасла и кренула својим путем, а Славица данас живи овде у Огњанцу код браће.

– У том периоду мештани нашег и околних села, таксисти из компаније „Водно” и „Компаније С” – око 1500 људи дало је крв у Врању. Та се акција и данас памти, каже Пауновић.

На нивоу општине ови људи остварују и посете туристичким центрима и манастирима. У сарадњи са болницом „Систина” реализован је и пројекат „Борба против рака дојке”, затим учешће на Пихтијади у Аутокоманди... Као председник Комисије за међуетничку сарадњу у општини, овај ентузијаста организује маратоне, турнире у малом фудбалу и друге спортске манифестације.

– У оближњем Катланову, ево, три године, организујемо Међународне спортске сусрете радио-аматера. Крос се трчи у октобру, док је маратон у јуну, уочи видовданских свечаности. Место окупљања је црква Св. Недеље , а долазе гости из читаве Македоније и Србије.

Сретена не напушта ентузијазам када је у питању настојање да прикупи писане трагове о пореклу његових сажитеља.

– Мислим да су ранији путописци и историчари оставили драгоценије материјале него што ми данас чинимо у ери компјутеризације. Конкретно о породицама Срба из Лике и Косовског поморавља, колико знам, не постоје писани документи, или су оскудни. Протеклих деценија сакупљао сам грађу за Антологију српских породица које су се досељавале од 1918. па до дана данашњег. Да бих то финализовао потребна ми је и стручна и финансијска помоћ, као и за све друго што треба да се одради, али оптимизам ме не напушта.

Уз први децембарски мраз крећемо назад пут Скопља. Село Огњанци, као што рекосмо, није „Богу иза леђа”, а и људи су отворени, разговорљиви, некако пријемчиви. Док су последњи утисци још свежи у мислима намећу и неке закључке, случајно или не, тек прену нас песма, наш млади возач притисну дугме на радију и као за срећан пут разлеже се: „Ај, чија фрула овим шором свира...”

Нена Ристић Костовска