14. фебруар 2011.

Десетак километара северно од Куманова уз македонско-српску границу простире се Никуљане, једно од најстаријих села са искључиво српскским живљем. На надморској висини од 512 метара ово село је познато по својој пријатној клими, вредним домаћинима, квалитетном грожђу и хладној изворској води.

Никуљане припада општини Старо Нагоричане, са око 200, углавном старијих житеља. Од 80 домаћинстава само у двадесетак има деце. Осморо ђака похађа наставу до четвртог разреда у сеоској школи, а четири ученика иде у Старо Нагоричане на наставу од петог до осмог разреда.

– До седамдесетих година прошлог века Никуљане је било живо село. Сваке вечери код  чесме се окупљало и старо и младо као на свадби, а сада је већина кућа празна. И у оним кућама где има живе душе, то су све старци. Омладина је отишла из села у град. Највише у кумановско насеље Рајкова кућа. То је људима некако одговарало зато што је „успут“, могу да се враћају у село кад су слободни. Али, сада све мање долазе. Они који имају живе родитеље и наврате понекад, остали никако. Док је било људи нисмо имали ни пут, ни водовод, телефон...а када су почела исељавања, тада је држава почела по нешто да гради. Шта то вреди, сада нема за кога – прича са сетом, Векослав Јовановић (82) из махале Ђуринци.

Највећи проблем ових људи је ипак аутобуски превоз. Годинама уназад немају везу са Кумановом, од како су им укинуте некада редовне линије. Од тада они који немају сопствени аутомобил, не могу да оду ни код лекара. Решење овог проблема траже од Општине Старо Нагоричане. Сматрају да је општина дужна да нађе начина да организује превоз за сва несељена места на њеној територији. Жале се да за сада нису наишли на подршку и разумавање за њихове муке.

Кад живот „стане“

Никуљане нема много шта да понуди путницима намерницима, осим традиционалног гостопримства. Људи су питоми и радни, али овде је живот – стао. Као да се зауставио у минулом веку. Село нема амбуланту, асфалтиране улице, занатске радње, па чак ни кафане. Куће су старе, а стаје и амбари се распадају. Зими је село пусто. Тек током лета сеоски сокаци мало макар на кратко - живну. Долазе повратници, пензионери и они нешто млађи што су остали без посла.

– Чувамо ово мало стоке што је остало, обрађујемо земљу и виноград, печемо ракију. Ја имам четрдесетак оваца и сејем жито. Очеву столарску радњу сам затворио, зато што нема посла. Више се не цени занат, и ако неко нешто гради користи индустријску робу. Некад су сви радили у државним предузећима и на селу, имали смо леп сеоски живот. У селу се чувало и до 5000 оваца. Са великим стадима било је чобана на свим пропланцима и фрула се чула на сваком кораку. Сада има једва стотинак оваца – прича Слободан Павловић (57) из Горње махале. Срели смо га на појилу крај чесме испод Цркве.

У Нукуљану, као и у осталим козјачким селима, много је нежења. Двадесетак момака је прошло четврту деценију. Кажу да девојке воле градски живот и не воле да се удају за сељаке. Две продавнице у селу су центар друштвеног живота. Али, „живота овде такорећи нема“. Фудбалски клуб „Извор глава“, који је играо у Општинској лиги Куманово угашен је пре двадесетак година.

„Људи су живели за тај спортски догађај. Тада смо сви ишли на игралиште на „Крсту“ да бодримо своје. Слављене су победе, лакше су се порази подносили. На игранке у Задружном дому на сред села, долазили су момци и девојке из свих суседних села, склапала се пријатељства, рађале се љубави – присећа се Павловић.

Од језера до цркве

Сељани сведоче да је Никуљане врло старо село, али када су насељени први становници немају података. Кажу да је село три пута мењало локацију. Некад је било сконцентисано на брду око „Језера“, а касније се спустило код сеоске цркве „Свети Илија“.
За ове сеобе везане су и легенде. Док је село било код Језера, једно лето у време вршидбе жита млада девојка је одвела коње на појило, коњи су се уплашили и бацили је у воду где се удавила. Тада су житељи оградили воду и затрпали језеро камењем. Изградили су чесму 20-ак метара ниже, која се и данас користи. Кад су се доселили близу Цркве десила се нова несрећа.

Срели су се сватови док су носили младе, а нису смели да се виде. Како нису могли да се мимоиђу коњима, и да избегну сусрет они су се потукли, међусобно се поубијали и ту их сахранили.
Не постоје ни писани документи у архиви од када датира ово село. Познати путописац Јован Хаџивасиљевић у својим белешкама о овом крају, навео је да су предања нејасна и „мутна“ о настанку Никуљана. Крајем 1900. године у Никуљану је било 70 домаћинстава и 12 махала које још живе.

Данас је највећи део села сконцетрисан у долини где се налезе неколико извора. Најиздашнији је извор „Глава“.Одатле се водоводоим напајају домаћинства у Никуљану и Старом Нагоричану. „Извор Глава воде дава за бадава“, он је наше благо којим се поносимо – кажу мештани. Има још два велика извора и на њима су изграђене чесме, код Цркве и Стара чесма у Горњој махали. Ове воде се сливају у речицу - Серава.  У селу је некада било чак 17 воденица где се млело жито.

„Никуљане се налази у крашком подручју, али има доста воде. Земља је плодна, међутим често подвирује, тако да нам некад пропадну усеви“, кажу сељаци.

По причама њихових предака, данашњи сељани Никуљана пореклом су из гњиланског округа на Космету.Први становник је био извесни Павле, који је после Косовског боја дошао из села Жегра, код Гњилана...

Павле је са браћом побегао од турског зулума. Као православац донео је славу Светог Николу. Са женом и мушким дететом населио се изнад цркве. Кад су сељаци из села Расево, које је било мало ниже, ујутру кренули да терају стоку на пашу наишли су на њега, и, потом почели да препричавају како је „никао“ нови човек. Од речи „Нико човек, нику људи“ , настало је име села Никуљане – прича један од најстариих житеља у селу Спаса Илић (82) из породице Веселинци. По деда Спасиној причи, Павле је на почетку био сиромашан и чувао стоку сељацима из суседног села, а касније се обогатио и његови наследници су данашњи сељани Никуљана.

Две славе

Никуљане је традиционално највише везано за Старо Нагоричане, иако се граничи са селима Четирце, Сушево, Алгуња, Челопек и Младо Нагоричане. Везује их и манастир Забел који слави Успење Пресвете Богородице, или Велику Госпојину. Светиња се налази у Серави, на граници између два села. Ускоро ова села треба да буду повезана и асфалтним путем.
Никуљане има и две сеоске славе, Светог Илију и Спасовдан. На ове празнике расејани на разне стране људи се макар на кратко на светковину радо враћају селу и својим коренима.
Сузана Николић