Владавина краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321) представља кључну фазу српске средњовековне архитектуре, обележену интензивном рецепцијом и креативном апропријацијом цариградских узора. На простору данашње Северне Македоније — пре свега у цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и цркви Светог Никите код Скопља — Милутинов обиман ктиторски програм манифестује се као промишљена архитектонска стратегија, у којој се тип развијеног уписаног крста развија у правцу наглашене вертикализације и сложеног куполног система.

Посебно питање представља петокуполност као репрезентативна формула краљевске архитектуре. Увођење централне куполе са четири угаоне калоте не може се тумачити искључиво као питање грађења по узору, већ као визуелна артикулација идеје сакралног центра и политичке легитимације. У том контексту, апропријација модела цркве Светог Пантелејмона у Нерезима (1164) добија ново значење: док храм у Нерезима представља рани пример развијеног уписаног крста, Милутинове задужбине трансформишу овај образац кроз сложенију просторну организацију, артикулацију фасада и синтезу камена и опеке у духу естетике династије Палеолога.

Тако се Македонија показује као простор архитектонске иновације, у којем се ромејски прототипи не копирају, већ интерпретативно преобликују у складу са династичком идеологијом и амбицијама владара који је најдуже владао међу Немањићима. У закључном делу предавања биће указано и на рецепцију Милутиновог архитектонског модела у доба цара Стефана Душана, превасходно у манастиру Матеич, где се поједини просторни и типолошки обрасци — нарочито концепт монументализованог мотива тријумфалног лука  — могу тумачити као свесна надградња и идеолошка реинтерпретација архитектонског наслеђа краља Милутина у оквиру новог царског програма.

Предавање анализира Цркву Светог Николе у Љуботену као јединствени спој архитектуре, светлости и симболичке репрезентације власти у тренутку њеног подизања 1336/37. године. Полазећи од задужбине властелинке Данице и монограма Дмитра уклесаног у надвратнику западног портала, храм се тумачи као простор личног завета и спасења, али истовремено и као пажљиво конструисана визуелна порука о божанском легитимитету власти.