21. децембар 2016.
Јужна Морава настаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се састају код Бујановца на Косову. Ова, наизглед безначајна географска констатација наведена је у једном од бројева часописа за децу и омладину “Витез”. Овај магазин за младе уређује Одбор, у ком је између осталих и академик Матија Бећковић.
Од нетачности да Бујановац није на Косову, већ у такозваној ужој Србији, опаснија је само чињеница да став из “Витеза” савршено одговара односу државе према овом делу своје територије. Не чуди зато одлука локалне власти у Бујановцу, која је донела одлуку о промени назива укупно 23 улице. Прекрштавање улица прихватило је и Министарство за државну управу и локалну самоуправу, на чијем је челу у то време била Кори Удовички.
Резултат овог сагласја је следећи - са бујановачких улица нестају табле са именима војводе Живојина Мишића, цара Лазара... Истине ради, у овој операцији учествовали су и поједини српски одборници. Један од њих је Миодраг Милковић, директор Ветеринарске станице, који је протеривање знаменитих Срба са бујановачких улица образложио “потребом за мултиетничношћу”.
Ове године изгласана је промена назива централног градског трга, који је носио име вожда Карађорђа Петровића. Убудуће ће се звати Трг Скендербега, а у плану је и да се на њему подигне споменик овом албанском јунаку.
Бујановчани с правом очекују да ће овог пута министарство у Београду одолети притиску Албанаца и да неће правити аранжмане куповине лажног мира на југу државе.
Ако је Тргу заиста потребан споменик, нека то буде обележје посвећено пуковнику Милошу Гојковићу, команданту Моравске дивизије 1. позива која је 20. октобра 1912. године ушла у Бујановац и ослободила га од Турака. Добро решење би било и подизање бронзане фигуре војводе Петра Бојовића, који је из правца села Лопардинца ослободио Бујановац у Првом светском рату. Ове личности историјски су везане за наш град и заслужују споменик. Скендербег, насупрот њима, нема никакве везе са Бујановцем нити његовом историјом.
Национални јунак албанског народа, међутим, није случајно предложен за личност која ће добити централни градски монумент. Реч је о наставку албанске мајоризације овог дела Србије. Албанци су на власт у Бујановцу дошли 2002. године захваљујући нашим “пријатељима са запада”.
Начин и методе њиховог успона разлог су што су организације Покрет за Бујановац, Одбор за људска права и Завичајни клуб Бујановчана у Београду још фебруара 2011. године поднели петицију са 7.000 потписа, којом је, између осталог, затражен и ванредни попис становништва у општини Бујановац. Претходна власт је ту петицију затурила, а до данас никакав одговор нисмо добили.
Како целовитог пописа није било, прошле године извршена је процена становништва Међународне комисије (чији су чланови били по један Американац, Британац и Македонка), и која је установила да у бујановачкој општини живи 38.300 становника, што је нетачно. На основу интерног пописа које су спровеле наведене организације тврдим да је број Албанаца неупоредиво мањи него што је утврдила ова комисија.
Да држава нема исти однос према грађанима албанске и српске националности говори и податак да се бесповратна општинска средства у 90 посто случајева додељују Албанцима. Пројекти Срба због “непотпуне” документације” већином се одбијају.
У прилог општем нехајном односу према Бујановцу и његовом житељима треба поменути и нетачан, неутемељен и штетан појам “Прешевска долина”, који се користи у означавању овог дела Србије. Термин није географски већ политички. Усталио се током терористичке побуне тзв. ОВК на територији општине Бујановац. Истине и прецизности ради треба рећи да се овај град налази у Врањско-бујановачкој котлини, како је то дефинисао још Јован Цвијић.
Примера лошег односа државе према Србима из овог краја има доста. Нама из Бујановца остаје нада да ће одговорни у држави схватити димензије проблема и да ће почети да му правилно приступају. Уколико се то не догоди, имајући у виду аспирације и ставове Албанаца, у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи није искључен ни “косовски сценарио”, који сигурно никоме не би ништа добро донео.
Светислав Величковић, Одбор за људска права Бујановац (Новости)
