24. јун 2012.

Ових дана, Скопље гори од високих температура и од добре музике, пише хроничар главног града Македоније у дневнику Вест. Некада, на жалост, град је заиста горео, и то су трагични тренуци из његове историје. Од више пожара, памте се неколико највећих – они из 1594. и 1689. године, када је Пиколомини запалио град и зауставио његов развој. Но, догодио се још један пожар за који се мање зна, у јулу 1908. године. Дакле, почетком 20. века, а са њим је повезан велики писац и комедиограф Бранислав Нушић. Он је показао изузетну храброст у одбрани од стихије. Већ сутрадан он је направио запис о свему ономе што се догађало те јулске ноћи 1908. године.

Овакви записи о догађајима од пре више од сто година изузетно су значајни да се дозна како је изгледао град, посебно Чаршија, његова топонимија, атмосфера, начин живота и суживота, који су одувек имали посебну улогу за Скопље.

Те летње ноћи, Нушић је седео са својим друштвом у једној кафанској башти. Он је навео имена својих пријатеља. Са њим су били: један дипломата из Каира - Бошко Чолек, затим Џафер-бег, мајор у турској војсци и конзул Балугџић. Одједном су грунули топови. Дигла се велика паника и неко је почео да виче: "Јанги, јанги (ватра, ватра)".

Те догађаје Нушић овако описује: "Чим су загрмели топови, Џафер-бег је послао једног човека да види шта гори, и овај се убрзо вратио са страшном вешћу - огроман пожар, гори и црква. Поскакали смо од столова и улетели у први фијакер који је случајно туда пролазио. Коњи су се повијали под бичевима фијакеристе, точкови су избацивали искре са скопске калдрме, а народ је једва успевао да се склони да не буде прегажен. Толико смо силно јурили".

Нушић и његови пријатељи су се концентрисали око гашења пожара на цркви. И, он вели да су стигли на време, пре него што је цркву захватио велики пламен. Црквена порта је била препуна преплашених људи, околне куће су биле у ватри која је претила да захвати кров храма. Нушић се одлучио на један храбар потез: да се попне на кров и да руши делове већ догорелих остатака кровова суседних кућа ослоњених на цркву. Најпре су изнели све што је вредно и што је могло да се изнесе, а потом су се мердевинама попели на кров цркве. Одоздо су извлачили воду за гашење пожара.

Но, прича се ту не на завршава, тек почиње. Целе ноћи до јутра, Нушић је био на крову цркве. Можете да замислите великог Нушића како се сатима. на крову храма бори са стихијом. Непосредно до њега, са пламеном су се борили и један Јеврејин и један Албанац. И они су, такође, несебично помагали да одбране и од пламена спасу свету кућу. Ту ситуацију својим пером могао је да опише само Нушић.

"Било је интересантно да се то види", каже Нушић, "како ми са крова виче Јеврејин: 'Вода, вода, брзо дај, оде црква!' А, размахани Албанац умало ме није гурнуо са крова вичући: 'Черга, дај ми, бре, да је навлажим!' - Немам чергу, брате, одакле ми черга?!"

Тако, успели су да спасу цркву рушећи кровове изгорелих околних кућа. Ипак, изгорео је црквени хан, од којег је црква имала лепе приходе. Са висине, Нушић овако описује Чаршију и стравични пожар: "Са крова цркве, где сам провео толико времена, имао сам поглед на цело море од пожара који је захватио Скопље. То је било ужасно да се гледа: како пламен гута кућу по кућу и како тоне у жар улица по улица. До јутра, са земљом је било сравњено око 700 дућана, три џамије и неколико огромних магацина у којима је био депо за робу свих гросиста. Ништа од еснафа није било спашено, све је пламен прогутао. Када сам у зору пошао на згаришту сам нашао несрећне трговце, сваки је стајао пред својим дућаном и забринуто гледао".

Пожар је био изазван из једне леблебиџилнице, искра из пећи за печење леблебија захфатила је соседну радионицу за памук, од чега је планула цела Чаршија.

О којој је цркви, у ствари реч? Нушић у свом запису не наводи име цркве. Но, према неким елементима из записа, као и од неких упоредних анализа које сам направио са другим текстовима о Чар¬шији, може да се потврди да је реч о цркви "Св. Спас" у Скопљу. Црквени хан о коме Нушић говори да је изгорео, помиње се као хан при цркви "Св. Спас". Хан се налазио непоредно до цркве, а био је завештање, дар неког Константина из села Маловишта. Помиње се, такође, да су "једном били запаљени и дућани око цркве". Осим тога, црква није била тако заграђена и могла је да се види Чаршија са висине. Бранислав Нушић је био посебно везан за Скопље, а у једном периоду је био и директор Театра.

Данило Коцевски - Вест