Тачно, Скопље није најлепши град на свету, али има свог шарма. И, иако, ОВАЈ град више није ОНАЈ град, у ком смо некада живели, умирали, радовали се, туговали, певали му песме, дизали из пепела..., ипак, нико нема право да нам узме успомене на некада Душанов град...

О њему говоре и три књиге (по структури писања сасвим различите), које смо издвојили и топло препоручујемо – Јелена Лужина – „Скопски есеи“ (АрсЛибрис/ АрсЛамина), Данило Коцевски – „Ако волиш Скопље, дођи, чекаћу те на кеју“ (Бегемот) и Зоран Спасов Зоф – „Џабе живиш у Скопљу“ (АрсЛибрис/ АрсЛамина)

Јелена Лужина – „Скопски есеи“

Више од три деценије ова Дубровчанка живи скопски живот, активно учествујући на културној сцени града, посебно у позоришту. И не дозвољава да јој скопска магла засени сећања. Хирушки тачно, као хроничар Града, Јелена у својим „Скопским есејима“, пише о животу са својим скопским пријатељима, феноменима нашег времена, овог друштва, који само физички нису овде. Сви осим драмског писца Дејана Дуковског...

Оно по чему је ова књига посебна и другачија од других јесте чињеница да она није обичан есеј, већ хроника значајних друштвених личности и догађаја у 20-ом веку и на почетку нашег миленијума. Зато поднаслов гласи: „Приче о лицима, личностима и сенкама”.

Још од времена енергичног градоначелника Скопља Јосифа Михајловића, последњег који је пред Други светски рат водио град, преко Нушића, послатог по задатку, да направи позориште, до позоришног вулкана Љубиша Георгиевски, необичне „Дениције” – Светлана Христова Јоцић, па Наде Прличкове, која је била много више од „само сенке” једног јединог Петра Прличкова...

Враћајући се њиховим животима, пријатељствима и разговорима са њима, Лужина ствара читаоцу целовиту слику и хронологију догађаја тог времена, па и он, у заносу приче, помисли да је део тога.

То је и историја, и географија, и уметност, и књижевност..., не само „обична” есејистика, ослобођена, као што је Скопље ослобођено у драми Душана Јовановића, свих стега и норми, паланачке калкулације и малограђанштине.

„Скопски есеи“ су дневници о временима која су била боља, или смо ми били бољи, па нам данас, иако далеки, ти минули дани делују као да су се десили јуче...

Данило Коцевски – „Ако волиш Скопље, дођи, чекаћу те на кеју“

Издавачка кућа „Бегемот” објавила је постхумно издање књиге књижевног критичара и аутора Данила Коцевског „Ако волиш Скопље – дођи, чекаћу те на кеју”.

Реч је о монографској публикацији са 84 приче, легенда, чињеница, анегдота и стварних, мање-више познатих згода из Скопља, праћених аутентичним, архивским фотографијама. Књижевна ризница Старог Скопља.

Овим рукописом усамљени шетач Коцевски оживљава места и слике из готово свих области градског живота у Скопској котлини, кроз различите историјске периоде, у мирнодопско и ратно доба, пружајући читаоцу разноврсне фотографске погледе на некадашње епизоде путовања до места кроз која данас шетамо, панорамски поглед на град прошлих векова...

Дело овековечује путнике разних времена који су кроз њега прошли, али су и данас живе градске енциклопедије, резервоари информација и сећања...

Посебно је дивна прича о породичној кући породице Глигоров, која се, игром судбине, пре Другот Светског рата налазила ма несто где се 3. октобра 1995. десио атентат на председника Киру Глигорова – преко пута хотела „Бристол“.

Или она за Ристићеву палату, једну од симбола града, коју је са првим лифтом на овим просторима у њој, господин Владислав Ристић, фармацеут по професији, изградио као споменик себи.

Или она о руском емигранту Сергеју Бељаевском, архитекту Народног позоришта у Скопљу, свечано отвореног 1927., који је и једмој фази градње извршио самоубиство...

Зоран Спасов Зоф – „Џабе живиш у Скопљу“

„Џабе живиш у Скопљу“ је збирка актуелних, изумрлих и заборављених термина, фраза, израза, идиома, апсурда, фраза, афоризама, синонима, топонима, акронима, криптонима и других „нима“, вивисекција скопске (не)културе, историје, менталитета, хумора и језика...

„Идеја за 'Џабе живиш у Скопљу' стара је три године. Дошао је дан када је ово требало да се напише, јер је постојала озбиљна опасност да скопски жаргон замре. Порука је да треба неговати скопски говор и скопски хумор. У књизи има више од 900 прича...“ – каже аутор.

Као илустрацију, ево пар фраза, и објашњења којима обилује ова занимљива књига...

- Скопљанци у покушају – озбиљно велика група људи која сваког петка после ручка одлази у родни крај.

- Од сутра – синоним за „никад“, или оптимистички поглед на сопствену трагедију...

- Остајемо у контакту – вербални escape да би се прекинула конверзација која ти уопште не одговара...

И..., како стоји у посвети – посвећено једном прекрасном граду, едиповцима кои са 40 година још увек спавају у дечјој соби, курајберима који траже леба без мотике, и другим поремећеним стањима ума...

Јер, Срби и Македонци имају најбољи хумор на свету.

Иван Бећковић
Слово, децембар 2002