Личност и дело наше знамените новосађанке и скопљанке, философкиње, преводитељке, филолошкиње, хеленисткиње, књижевнице, класичног филолога, преводиоца и есејисте, Анице Савић Ребац, већ више од пола века академска и шира јавност суптилно и дискретно покушавају одгурнути на маргине сећања и спознаје колективитета. Занемарљив број интелектуалних стваралаца је оставио писани траг или сведочанство о истраживању живота и дела жене коју је Дени Сора уочи Другог светског рата уврстио у списак „…од двадесет најумнијих људи свог времена који би могли спасити цивилизацију…“
Најраније године, студије и живот у Београду
Рођена је 4. октобра 1892. године у грађанској породици у Новом Саду. Њен отац је био књижевник и преводилац Милан Савић, дугогодишњи секретар Матице српске и уредник Летописа Матице, а мајка Јулијана, рођена Давидовац, домаћица. Понела је име своје бабе Ане, али се касније усталило име Аница, како се потписивала и како јој је стајало у свим документима. Детињство је често проводила и на породичном имању, у Каменичким виноградима.
У Новом Саду завршила је српску основну школу, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи и Српску православну Велику гимназију као „приватна ученица“. О њој се много говорило као „чуду од детета“ и њеним брзим овладавањем модерним и класичним језицим као што су енглески, немачки, француски и латински. Писала је о објављивала песме, али не само у дечијим листовима, већ и књижевним часописима. Већ са 10 година превела је један краћи одломак Пиндара, а свој превод „Ноћни призор код Рима“, одломак Бајронова спева „Манфред“, објављује са 13 година у Бранковом колу августа 1905. Урош Предић, пријатељ њеног оца говорио му је да ће се Аницом поносити „све српство, а дивиће јој се, надам се, и ван српства". Матурирала је јуна 1909. године, о чему јој је издато Гимназијско сведочанство зрелости 18. децембра 1909. године. Била је једина девојка у својој генерацији гимназиста.
Уписује се на студиј класичне филологије на Универзитету у Бечу 1910. године. За њом се у Беч селе и родитељи. Студирала је код професора Лудвига Радермахера, с којим је до краја живота остала у преписци. Академске 1913/1914. апсолвирала је класичну филологију, али се због почетка Првог светског рата са породицом враћа у Нови Сад. После рата се посветила проучавању мистичних, античких религија. Иако је у Бечу већ одслушала осам семестара, у Београду је морала да упише још два да би стекла право да дипломира. Дипломски испит на београдском Филозофском факултету полагала је од 28. до 30. јуна 1920. године (Класични језици с књижевностима, Историја старог века, Археологија, Немачки језик с књижевношћу) и - дипломирала. Са амбицијама и образовањем које је поседовала желела је да ради на универзитету, међутим у универзитетским круговима су постојали велики отпори, па је Аница највећи део своје професионалне каријере провела као гимназијски професор, често мењајући места запослења. Радила је у неколико гимназија, у Новом Саду, Београду, Скопљу и Сарајеву.
У Београд прелази 1922. године. Од 8. новембра 1922. г. Аница Савић Ребац радила је као суплент латинског језика у Трећој београдској гимназији, а 1924. године положила је и професорски испит, те држала предмете латинског и грчког језика као главне и француског језика као споредни предмет.
Тих година у друштву је са Милошем Црњанским, Тодором Манојловићем, Исидором Секулић, Ивом Андрићем, Станиславом Винавером, Десанком Максимовић, Сибом Миличићем, Ксенијом Атанасијевић и другима. После студија се укључује у модерне европске културне токове и блиско сарађује са бројним светским интелектуалцима – Томасом Маном, Лудвигом Радермахером, Хансом Лајзегангом, Ребеком Вест. Сарађивала је у првом послератном књижевном часопису Дан, који је био носилац авангардних тежњи младих писаца који су се стекли у Београду и Новом Саду. Преводила је и српска дела на стране језике. Тако преводи Његошеву Лучу микрокозму (издата постхумно) на немачки и енглески језик и томе је посветила неколико радова.
Хасан Ребац – животни сапутник и ослонац
На лето, 25. јула 1921. у Новом Саду, Аница се удаје за Хасана Ребца, Србина муслиманске вероисповести из Мостара, тадашњег начелника муслиманског одељења Министарства вера у Београду и додаје и његово презиме – Ребац. Хасана Ребца је Аница Савић упознала сасвим случајно. Неки кажу да је њихов први сусрет био у Паризу. Хасан је био висок, наочит, што му и име казује у преводу са турског, огроман и весео. Хасан је дипломирао на париској Сорбони 1918. године оријенталне језике, а био је и један од двојице првих Срба муслиманске вероисповести који су дипломирали на Београдском универзитету пре 1912. године. У току ратова 1912– 1918. г. био је српски добровољац, одликован за храброст.
У Првом балканском рату 1912/13. г. био је у четничком одреду Војина Поповића - војводе Вука, те ратни друг и Јосифа Михаиловића у Кумановској бици, о чему је дугогодишњи градоначелник Скопља оставио сведочење у својој аутобиографској књизи. Као српски војник повлачио се преко Албаније у 1915 /16. године, након чега је, преко Солуна, отишао у Француску и на париској Сорбони одбранио докторат. Одликован је Албанском споменицом. Након рата ће се активно укључити у рад културног друштва „Осман Ђикић“ у Београду, постати члан и први секретар „Удружења српских четника 1903 – 1912“, од оснивања 1921. године.
Однос Хасана и Анице био је однос пун љубави, разумевања и подршке и поред различитих политичких, националних и верских предрасуда средине. Наиме, мешовити православно – муслимански брак никада није наишао на разумевање ни једне ни друге средине. Обоје су својим прогресивним ставовима надилазили средину у којој су живели и радили, а у очима јавности су једно другоме били слаба тачка: у новосадским и београдским круговима о Аничиној удаји за муслимана говорило се као о нечему несхватљивом, а у муслиманским круговима Хасан је био негативно коментарисан како због тога што му је супруга хришћанка, тако и због тога што је исувише образована и самосвесна личност.
Живот у Скопљу
У јесен 1930. Аничин муж Хасан Ребац бива премештен у Скопље, те се заједно селе из Београда. Те исте године умире и њен отац, Милан Савић, те јој супруг остаје једини ослонац. Хасан је уствари деградиран, смењен са положаја начелника одељења за муслимане Министарства просвете и вера у Београду и бива постављен за управника Дирекције муслиманских вакуфских имања (данас зграда „Ибни Пајко“ у Скопљу), истовремено предајући оријенталне језике у скопљанској Великој Медреси. Обоје су били републиканских политичких уверења, као и левичарски настројени, те је то био повод да Хасан искуси оштрину политичког прогона.
Аница је у Скопљу најпре радила као професор латинског, грчког, немачког и француског језика у Женској реалној гимназији „Краљица Марија“ и Великој медреси „Краља Александра I“ (осн. 1924). На Великој медреси је била професор поменутих језика све до марта 1941. године, с прекидом од октобра 1938. до марта 1939, када је била додељена Женској реалној гимназији у Новом Саду. У Скопљу су живели недалеко од зграде Велике Медресе, у улици Краљице Марије бр. 3 (данас Илинденска улица), у којој су махом становали професори, учитељи, виши чиновници и официри – градска културна и друштвена елита тог доба.
На позив Филозофског факултета у Скопљу исте године почиње да предаје латински и грчки језик као хонорарни професор, поставши тиме прва жена универзитетски професор у Скопљу и целој Југославији. Од раније суочена са бројним отпорима интелектуалне и академске заједнице, искључиво због чисте суревњивости колега, професори на Филозофском факултету у Скопљу, али и касније у Београду, упорно су одбијали њене апликације за стално професорско место на некој од катедри Универзитета, па је 1932. године први пут и пензионисана.
У пролеће 1932. предала је докторску дисертацију Предплатонска еротологија на Филозофском факултету у Београду, који ју је примио 21. октобра 1932 године. Извештај су написали Никола Вулић, Веселин Чајкановић, Драгиша Ђурић и Милан Будимир. Докторски испит положила је 25. октобра 1932. и промовисана у доктора филозофије 18. фебруара 1933. г. од стране Веселина Чајкановића. Тиме је Аница постала једна од ретких жена доктора наука у Европи међуратног доба. Поменуту докторску дисертацију, која је представљала, као и данас, изузетно дело филозофске мисли, објавила је у Скопљу исте, 1932. године, у издању чувеног издавачко– графичког предузећа „Крајничанац“, чији су власници браћа Тодор, Коста и Лазар живели у истој улици као и Аница и Хасан.
У пролеће 1933. г. враћена је у активну службу и поново постављена на место професора Велике медресе „Краља Александра I“. Неко време радила је паралелно на медреси и на Филозофском факултету, али у јесен 1933. г. оставља положај хонорарног наставника скопљанског факултета због бројних обавеза на Медреси, израде докторске тезе и врло слабог здравља.
У Скопљу се 1936. пријавила на конкурс за избор наставника у звање доцента Филозофског факултета, али, нажалост, није била изабрана. Показало се да су стрепње Уроша Предића биле основане. Препреке, оспоравања, завист... Никад, у ствари, није могла остварити каријеру достојну њеног дела и способности. У Другу мушку гимназију у Скопљу премештена је 1. марта 1941. године. Током боравка у Скопљу радила је на чак шест различитих места. Поткрај боравка у Скопљу, 27. фебруара 1939. Аница и Хасан потврђују свој грађански брак и пред Среским шеријатским судом.
Током боравка у Скопљу Аница Савић Ребац је одржавала интезивну преписку са истакнутим европским интелектуалцима: Лудвигом Радермахером, Хансом Лејисенгангом, Денијем Сораом, Герхардом Схолемом, Томасом Маном, Ребеком Вест и другима. Од 1933. до 1936. била је председница Удружења универзитетски образованих жена у Скопљу, које је традиционално на Савиндан уручивало награде најбољим студенткињама скопљанског Филозофског факултета.
Након окупације Скопља, добија ново запослење 2. јуна 1941. у Женској реалној гимназији у Нишу (која се налазила у објекту данашњег Филозофског факултета у том граду). На ту дужност није ступила јер је одбила служити под окупацијом. Други пут је пензионисана 6. децембра 1941. године.
Аница Савић Ребац и Томас Ман
Боравећи у Скопљу Аница Савић Ребац уз интензиван научни рад, преводи новеле Томаса Мана. Тада са Маном одржава интензивну преписку. Из неколико сачуваних писама извесно је да је велики немачки писац и нобеловац као материјал за свој роман Јосиф и његова браћа користио управо њен научни рад Калистос, о повезаности светлости, лепоте, љубави и сазнања.
У Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Испод сваког превода Манових дела, стајало је да је преведено „уз дозволу аутора“, што јасно говори да су имали личну и непосредну кореспонденцију. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву.
Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Т. Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Након објављивања своје дисертације
Предплатонска еротологија у Скопљу 1932. г, један њен део Аница је превела на немачки језик, који је објављен у једном од књижевних часописа. У том периоду је и чувени немачки писац, од 1929. г. и нобеловац, Томас Ман објавио делове свог будућег романа Јосиф и његова браћа, те су наставили да размењују идеје и погледе о разним темама, пре свега о тезама које је Аница навела у својој Предплатонској еротологији.
Међусобна кореспонденција и размена идеја између Анице и Томаса Мана била је најнајинтезивнија током 1937. године, такође у време док је боравила у Скопљу. Ман је управо из њене докторске дисертације и текста Kallistos, користио неке теме за свој роман Јосиф и његова браћа. Објавивши текст у Wiener Studien – у,\ Аница је 1937. године послала сепарат „Калистоса“ Ману, који га је пажљиво ишчитао, бележећи коментаре на маргинама, које ће касније унети и у свој чувени роман.
Ребека Вест и Аница Савић Ребац у Скопљу
На пропутовању чувене британске новинарке, списатељице и књижевне критичарке Ребеке Вест и њеног супруга кроз Југославију 1937. године, посетили су Хрватску, Далмацију, Херцеговину, Босну, Моравску Србију, Маћедонију, Стару Србију и Црну Гору. На наговор Станислава Винавера (у књизи је представљен кроз лик „Константина“), Аничиног и Хасановог пријатеља и водича Ребеке Вест, посетили су Скопље. Током боравка у Скопљу, Ребеки Вест и њеном супругу домаћини и водичи у граду и околини били су управо Аница и Хасан Ребац, тада професори на скопљанској Медреси. Ово познанство учиниће да Ребека и Аница постану и остану блиске пријатељице, често водећи међусобну преписку на енглеском језику.
Одушевљена људском величином и интелектуалном ширином својих домаћина, Ребека Вест је доживела Аницу Савић Ребац и њеног супруга Хасана као "стубове цивилизације", овековечивши их у свом познатом путопису „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon: A Journey Through Yugoslavia, London 1941). У књизи је описано шестонедељно путовање Ребеке Вест са супругом кроз Југославију те 1937. године, али је због својих изразитих антикомунистичких ставова у књизи, ово дело у Југославији први пут објављено тек крајем 1980– их, пред њен други и коначни распад. Аница и Хасан су у књизи представљени као „Милица“ и „Мехмед“. Аница Савић Ребац, под именом Милица, појављује се не само као нова пријатељица, већ и као интелектуални водич који на крају открива Ребеки Вест ритуале који ће ауторку довести до насловне метафоре њене визије Балкана.
Рат и поратно време
Други светски рат брачни пар је провео у тешким условима окупације, првобитно у Скопљу, а од јула 1941. г. морају да беже у централну Србију, прво у Трстеник, а затим Врњачку Бању. Због претњи Хасану од стране локалних четника, напуштају Врњачку Бању септембра 1943. године и одлазе у Београд са намером да пређу у Босну и придруже се партизанима. По повратку у Београд Аница и Хасан су обоје без посла (обоје превремено пензионисани) и без стана. Једно време „станују" у једној учионици Филозофског факултета коју рано ујутро напуштају да би могла служити својој намени. Хасан и његова супруга нису учествовали у оружаним борбама покрета отпора током Другог светског рата и окупације отаџбине, али су њихове симпатије апсолутно биле на страни антифашистичке политичке и културолошке левичарске платформе, како је своје позиције Аница појашњавала у писмима Ребеки Вест и Томасу Ману.
Oктобра 1946. постављена је за ванредног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду за предмете „Историја римске књижевности“ и „Латински језик“. Након рата, Хасан је изабран за народног посланика у Савезној скупштини ФНРЈ. Добијају стан у улици Ђуре Стругара, у коме је Аница отворила својеврстан дебатни салон, окупивши у свом кружоку младе научне делатнике и уметнике. Међутим, ни на Београдском универзитету, као и некада у Скопљу, Аница Савић Ребац није дочекана раширених руку. На катедри за класичну филологију затекла је своје менторе Милоша Ђурића и Милана Будимира, наше иначе веома цењене класичаре, који се нису према Аници Савић - Ребац односили са поштовањем какво заслужује – због њеног пола, због слободе да се уда за човека друге вере, либералних убеђења или тек због тога што су се осећали угрожено њеним огромним интелектуалним потенцијалом. Иако су врло добро упознати с њеним импресивним опусом, међународним угледом, обојица се односе према њој као према некоме ко је на београдски Универзитет доведен, ко је ушао на мала врата, политичком пречицом. Аница је тада била једина жена универзитски професор.
Аница Савић Ребац – живот као античка трагедија
Аничин преводилачки и књижевно историјски, али и теоријски рад, посебно после Другог светског рата, обележило је студиозно проучавање књижевности Петра II Петровића Његоша. Можемо рећи да Аница спада у прве научне ствараоце посебне књижевне студије или подтеорије коју бисмо означили термином Његошологија. На енглески и немачки језик успела је да преведе непревазиђени текст „Луче микрокозме“. За Аницу Савић Ребац „Луча микрокозма“ била је највиши израз српске и југословенске културе, не у национално – интегративном и покретачком контексту, као што је то био „Горски вијенац“, већ у богатству философско – поетских мотива инспирисаних гностицистичким, богумилским, па чак и кабалистичким фундаментима инспирације, омеђене столетним достигнућима антике, старословенског наслеђа, хришћанске догме, ренесансе и барока у којима су се генији Овидија, Лукреција, Дантеа, Милтона, али и Гетеа сјајно синкретизовали са зороастријанским и манихејским митско – религијским представама.
Томас Ман је унео неке њене одломке у своје дело, Ребека Вест је усхићено писала о српској философкињи и поетеси. Само у Србији, Аница Савић Ребац није имала подршку за оно што је радила. Мало ко је могао да разуме њену философску поетику, а још мање њен научни увид у Његошеву „Лучу“. Јован Дучић је записао да ће њено дело критика вероватно прећутати јер не постоји нико ко би о њему знао да каже праву реч.
Урош Предић насликао је портрет Анице Савић Ребац 1919. године. За време свог живота и рада писала је Емилу Верхарну, Јовану Дучићу, Волту Витмену, Светозару Ћоровићу, Милутину Бојићу, Алекси Шантићу, Милици Стојадиновић Српкињи, Хајнриху фон Клајсту, Штефану Георгеу, Томасу Ману, Шелију и другима.
Аница Савић Ребац је била изузетно везана за супруга. Због мужевљеве болести, отказује учешће у многим међународним научним састанцима. Пошто Хасан умире 3. августа 1953, Аница је исте ноћи покушала да себи одузме живот, пререзавши вене. Преживела је, али од самоубиства није одустала. Свој живот је окончала 7. октобра 1953. године у стану у Ђуре Стругара бр. 8 (данас Цариградска). Није желела да живи без Хасана и сматрала је да без њега више нема свету шта да понуди.
Пронађена је на плавом канабету прекривена јорганом и тај комад намештаја опоруком је завештала Матици српској, где се и сада налази у њеним свечаним салонима. Сутрадан, 8. октобра 1953. одржана је комеморативна седница факултетског Савета на којој је говорио проф. др Милан Будимир у име Катедре за класичну филологију. Сахрањена је 9. октобра 1953. на Новом гробљу у Београду поред свог супруга. Слово је одржао проф. др Миодраг Ибровац.
Свечана седница поводом двадесет година од њене смрти одржана је 10. децемба 1973. године. Говорили су др Даринка Невенић Грабовац, др Љиљана Црепајац, др Фрањо Баришић и др Никша Стипчевић. Тада је приређено и „Вече сећања на Аницу Савић Ребац“ на Коларчевом народном универзитету, где је уводну реч одржао др Димитрије Вученов.
Отргнута од заборава – Спомен плоча у Београду
Прву синтетичку и критичку биографију, као и приказ њених филозофских и књижевних дела, а тиме и поновну реафирмацију заборављеног лика и дела велике Анице Савић Ребац објавила је Љиљана Вулетић, аутор монографије „Живот Анице Савић Ребац“ из 2002. године. Поред ње, као важан подухват вредан дивљења ваља истаћи прегалаштво Новосађанке Даринке Зличић, класичног филолога, која је распродала сопствену имовину како би објавила сабрана дела Анице Савић Ребац.
Закаснело, али ипак значајно враћање дуга заборављеној хероини крунисано је свечаним откривањем рељефне спомен – плоче 27. марта 2012. године, на згради у којој су Аница и Хасан живели, у Цариградској улици бр. 8 у Београду. Отварању обележја присуствовали су тадашњи министар културе Предраг Марковић, филозоф Љиљана Вулетић, ауторка прве свеобухватне студије о Аници Савић Ребац, проф. др Мирослав Вукелић и председница општине Стари град Мирјана Божидаревић, док је Аничине стихове представила глумица Биљана Ђуровић.
За понос и дуго сећање Ромеа и Јулије бурног историјског времена на брдовитом Балкану. На понос и свих нас Скопљанаца, који су некада били Аница и Хасан.
Милош Стојковић
Слово, април-мај 2024