На тајне обавештајне извјештаје о збивањима у ратној Сребреници, у Српској и Србији је завладало позитивно узбуђење. Први су реаговали Додик и Дачић. У депримираном Сарајеву завладао је мук, а ни у Београду се нису огласиле Кандићка и Бисерко. Неки аналитичари у српским медијима су ненамерно спустили тензију: „Па ми смо то одавно знали и говорили”.
Наравно, није исто када исто кажу и Британци, који су на неки начин „себе ухватили у лажи”. Чинило се природно да ће најпре бити отворене расправе у британској влади, у парламенту, у обавештајној заједници, и поготово у медијима. Зашто је влада игнорисала своје обавештајне извјештаје? Ко је одговоран? Премијер? Министар одбране? Унутрашњих послова? Или спољних? Ко је знао и ћутао, а од кога су сакривани подаци? Ни говора о томе! Британска јавност је заокупљена „мегзитом”.
У време процвата демократије, људских права и владавине закона у метрополи, у колонијама под влашћу британске круне, важила су нека друга правила игре која је тумачио краљевски намесник за Индију или вицекраљ за Аустралију, а данас се такав зове високи представник Уједињених нација и Европске уније за БиХ. Савремену верзију истих односа према Балкану дао је један британски еврозваничник. Роберт Купер у књизи „Распад нација”: „Постмодерна држава има потешкоћу да се навикне на примену двоструких стандарда. Међусобно те државе функционишу на основу закона и сарадње али када су у питању државе изван њихових граница, Европљани морају да се врате грубљим методама – сили, првом удару, превари и свему што је потребно за оне који живе у свету националних држава из 19. века. У џунгли треба користити законе џунгле...”
Британско сведочанство о Сребреници асоцира на својевремено откриће да је британски премијер Блер обезбедио лажни алиби за амерички напад на Ирак. Испоставило се да Садам није имао хемијско оружје за масовно убијање, као што сада сазнајемо да ни Војска Републике Српске није планирала напад на разоружану заштићену зону, него је испровоцирана операцијама наоружане Армије БиХ.
Да ли је после открића Блерове подвале која је била casus belli прекинут напад на Ирак? Ни говора! Разлог за рат је промењен: ширење демократије и људских права против Садамове диктатуре, а Блер је тобоже доказао невиност пред неком парламентарном комисијом.
Да ли ће сада због извештаја британских обавештајаца бити обновљени хашки процеси у којима је кључна тачка оптужнице била баш Сребреница? Ни говора! Британски амбасадор у БиХ Метју Филд већ је утешио забринуте сарајевске новинара лаконским одговором: „Уједињено Краљевство остаје при ставу да је у Сребреници био геноцид”. Психолошки је индикативна асоцијација екселенције Филда с обзиром на то да се у папирима нигде и не спомиње ријеч „геноцид”. Неће бити да не постоји веза.
„Када није наишла на отпор ни бошњачких бранилаца енклаве, ни холандског батаљона, нити на интервенцију ваздушних снага УН, мала јединица ВРС одлуком нижег официра, ушетала се у Сребреницу. Иако бројнији и боље наоружани сребренички састав Армије БиХ током претходне ноћи је нестао из Сребренице на путу за Тузлу, уз пратњу већег броја цивила. Та прећутна мирна примопредаја Сребренице, за канадске службе упућује на ’мрачну тајну’”, пише у извештају.
А шта је та „мрачна тајна” одавно је дешифровао ратни председник општине Сребреница већ насловом књиге „Договорени геноцид”. Аутор пише о томе како их је неколико месеци раније Алија Изетбеговић позвао на разговор у Сарајево и саопштио им да Клинтон, као услов за анимирање америчке јавности за ваздушну кампању на српске положаје тражи 5.000 муслиманских жртава. Описује како је шокиран одбио предлог, али и како су га неки други у војном врху општине прихватили. Уосталом, Изетбеговић је о захтеву председника САД са говорнице обавестио и шири састав Странке демократске акције. Неким чудом број Муслимана побијених у масовном злочину од предмета до предмета у Хашком трибуналу варирао је баш од 4.000 до 8.000.
Намеће се питање зашто су Британци ове документе уопште објавили и зашто баш сада? Према званичном саопштењу, држали су се закона о року за декласификацији докумената. „Владавина закона изнад свега”! Да ли су баш морали? Да ли су објавили баш све?
Пошто су Руси у Савету безбедности УН блокирали британско-америчку резолуцију о забрани негирања геноцида у Сребреници, одлучили су да ту забрану преко Инцка наметну на српском делу Балкана. Недавно се в. п. В. И. пробудио из дугогодишње хибернације изјавивши да ће „искористити бонска овлашћења управо у сврху забране оспоравања”. Рачунају да ће то бити довољно, јер ако се наметнутим законом ућуткају Срби, ко ће се други бавити истраживањем догађаја у Сребреници.
Заокупљена превирањима у Црној Гори, шиптарским таксама, усташким графитима, оспоравањима Дејтона , одбраном Хандкеа и сличним, српска страна и не стиже да довољно реагује на све. Тај елемент хибридног рата, развлачења пажње и деконцентрације путем нових и нових провокација, политички комуниколози називају „причам ти причу” или „систем Шехерезада”.
Најзад, сувише велики број држава и међународних институција и организација, као и политичара, дипломата, новинара, официра, обавештајаца и енџиоваца партиципирало је у конструкцији званичне обмане о Сребреници. Толики су и толико били укључени да би се сада јавно „ујели за језик” и признали да су лагали или били насамарени.
Ипак, британски обавештајни папири стигли су на време да послуже ауторитативној Међународној комисији за утврђивање страдања припадника свих народа у Сребреници, коју је влада РС формирала крајем претпрошле године. Ваљда их Инцко забраном неће претећи.
Ненад Кецмановић професор емеритус (Политика)
