16. јануар 2018.

Јутрос сам сањао нешто врло онеспокојавајуће: Возим се мојим двадесетогодишњим црвеним пунтом Булеваром ослобођења. Одједном из десне траке улеће црни комби на ком са стране белим китњастим словима пише: Погребно предузеће, Пантић & синови. Комби ме потискује савим у леву траку тако да сам принуђен да се зауставим да се не би сударили.

Шта ово треба да значи? Иначе познајем човека, тог Пантића. У младости је свирао бас гитару у једном познатом новоталасном бенду. Звали су га Геније бас гитаре.

Тренутно је актуелна додела Нинове награде, овде у Србији а и шире, прате људи то и дан-данас и у Хрватској и у Босни. Иако ме читава та парада више уопште не интересује, падају ми неке глупости на памет. Чињеница је да је ту угледну награду добило много безначајних аутора, много безвредних романа. Иначе, ово је мишљење и многих угледних књ. критичара, чак чланова Ниновог жирија.

Да не буде забуне, одмах да кажем: Ја сам сам један од тих бледих ликова, тј. мој лајт романчић Бернардијева соба који је овенчан Ниновом наградом за 2011. годину. Ово није никаква лажна скромност, апсолутно сам убеђен у то и свеједно ми је. Ипак, добра страна тог привида књижевног успеха је да сам новцем од награде отворио пиљарницу од које ја и моја породица некако преживљавамо.

Наравно, увек се поставља питање: Да ли се награда додељује писцу или књизи? Најчешће писцу, дакле лику, сам роман је мање битан, битна је емпатија или анимозитет чланова жирија. У мом случају је изгледа то пресудило. Познат сам као симпатичан чикица, сви ме воле. Ако се, не дај боже, којим случајем нађем у друштву неких писаца, или још горе, књ. критичара, одмах чујем оно: Ди си, геније?! (читај: Где си, јадниче?!).

Пад критеријума посебно је приметан у последњих десетак година. Да би се сачувао углед награде, требало би учинити нешто. На пример: требало би установити одузимање награде појединим ауторима. Сваке године, осим доделе, жири треба и да одузме награду некима од прошлих добитника. Ево, могли би да почну од мене. Жири треба да процени да ли се у последњих десет година неки награђени роман “примио” или није. Такође, да ли је тај награђени аутор нестао са књижевне сцене, тј. није објавио ништа у последњих пет година, тако да ја, рецимо, апсолутно испуњавам услове да ми се та награда одузме. Мојих књига нема у књижарама а и нестао сам, једноставно, нема ме нигде, већ дуги низ година нисам објавио ништа. Имам важнија посла за тезгом. Било би веома корисно прочистити списак Нинових добитника. Можда чак одмах почети са десетак аутора који су добили награду у 21. веку.

Када сам имао промоцију поводом те награде, у пролеће 2012. у мом родном месту Старој Пазови, из публике се јавио за реч неки гимназијски професор књижевности, рекао је: Па ово је срамота, ову награду су добијали Крлежа, Давичо, Црњански, а шта је сад ово, ко је овај човек? И био је у праву. Нинова награда је много изгубила на значају распадом југословенског културног, тј. књижевног простора.

У шали сам једном рекао: Да се није распала Југославија, ја никада не бих добио Нинову награду. Цена мог задовољства је била опасно скупа. Да ме је неко ставио пред избор: Нинова награда или опстанак Југославије? Охохо! Ипак, можда би био спас њеног угледа, да постане регионална награда, дакле, да опет покрива Србију, Хрватску, Босну и Херцеговину и Црну Гору. Није битно како се зове језик на ком се пишу књиге, битно је да нам за читање тих књига преводилац није потребан, макар биле бледуњаве и никакве, макар биле овенчане и Ниновом наградом.

Ајфелов мост