03. септембар 2017.

Август је месец у коме је Мира Ступица роћена и прошле године преминула. Слободан Унковски, један од најреномиранијих југословенских позоришних редитеља, забележио је за "Време" своје успомене на Миру Ступицу, глумицу 20. века

Нађем се у жирију на МЕСС-у у Сарајеву, једног пролећа, ваљда средином седамдесетих година прошлог века. Био сам млади редитељ у успону. А у жирију и Мира Ступица. Њу, као и Марију Црнобори, нисте могли да ословите као другарицу, не зато што је неко одредио другачије, већ зато што су оне биле госпође по свему, и то је била чињеница.

Верујем да је она прва особа коју сам ословио као госпођу, замишљајући притом како ме суд партије критикује и избацује јер сам урушио установљени кодекс.

Не знам колико је тада Мира имала година. Уосталом, никад нисам знао колико је година имала и у неким другим приликама када смо се дружили. Имала је неку унутарњу енергију, неки хаос који вапи за редом, била је глумица али пре тога, жена са ставом, с тешко преводивим унутарњим светом.

Срели смо се у Сарајеву, и док сам стидљиво смишљао како да јој предложим да урадимо заједно представу, она ми је одједном саопштила, ми морамо да радимо заједно. То ми је било као орден, као да је моја професија редитеља оверена и мој евентуални таленат потврђен. Реални рад на представи је можда могао само да доведе у сумњу овај мој статус…

Наше жирирање резултирало је тријумфом македонске представе Свадбата на Мара (Марина свадба) битољског НТ – највише због квалитета представе, али значајним делом због Мириног сентимента за позориште у провинцији које је одлично разумевала. Негде на почетку фестивала, оде жири на састанак са легендарним директором МЕСС-а Луком Павловићем. На уласку у управу фестивала, Мира ме повуче у страну и нареди ми (њене су кратке реченице имале дефинитивну форму): "Ти ћеш да питаш о нашем хонорару!" Нема простора да ишта кажем о томе, како ја не могу, како сам најмлађи у жирију и сва остала оправдања. Коначно, зар ми уметници уопште треба да разговарамо о парама?

Састанак о разним темама приводи се крају, ја гледам у сто, и у разне друге правце, само не у Миру… Онда Павловић, више куртоазно, упита има ли жири неко питање. И док сам се спремао да кажем не, немамо, Мира ме удари лактом у ребра да сам поскочио. Лука Павловић ме погледа изненађено и на његово упитно "Да?", ја некако изустим задато питање о томе колико ће бити наш хонорар. Лука се непријатно изненади: "Па зар ви, Унковски, овде најмлађи, питате о хонорару поред једне Мире Ступице?" Ту се ја у себи сложим с њим, заиста је у праву, и најрађе бих побегао из просторије. Али Мира скочи и рече: "Зашто, нека пита дете!" Лука ту не може да дође себи од запрепашћења јер ме Мира подржава, па после кратке паузе, изговори, на пример, 300 (хиљада) бруто. Мени се то учини одличном ценом. Пре него успем одмах да пристанем, Мира ме ухвати за руку и избаци из канцеларије у ходник, па онда с врата добаци 600 (хиљада) нето и паре да буду на рачуну када се вратимо са МЕСС-а. Онда ми је можда чак и рекла напољу, касније, видиш да није било тешко!

Целог живота преговарам с директорима позоришта и с продуцентима, купио сам чак харвардско издање Приручника за преговарање, али у ствари, све сам о томе сазнао тада на МЕСС-у од Мире Ступице: потражи дупло од онога што ти се чини прихватљиво, имај јасан став и не остај дуго у просторији за преговоре јер ћеш направити компромис. Можда ће неко рећи да ово није важно за позориште, мада се позориште углавном састоји од баналних малих тренутака који артикулишу већу тему.

Ево нас десетак година касније, на првој проби Тетовираних душа Горана Стефановског у Звездара театру, једне представе која ће, после Мрешћења шарана, одржати успон овог театра. Подела савршена, једино Гага није могао да игра због неких других обавеза. Позвали смо Зијаха Соколовића да се придружи екипи снова: Пепи, Пљака, Берчек, Гоца Гаџић, Жељка Гортински, Цвијета Месић, Зоран Цвијановић и други. Одржим прву пробу, савршено, сам се јежим док слушам себе како сам паметан, како знам све, колико сам се спремио за овај текст. Од радости што је Мира у подели, трудим се и више него што је потребно. Она седи преко пута мене, за једним дугачким столом, са тамним наочарима, или не, нисам сада сасвим сигуран. Свеједно, са тамним, са светлим, Мира Ступица је у мојој подели.

Одем са пробе ко народни херој, вратим се сутрадан с још бољим идејама и анализама, Мира сад седи крај мене. И док говорим дуго и талентовано, видим да јој је колено у дебелом завоју. Одмах прекинем свој надахнути говор, Мира изјави да има проблема с коленом дуже време, болове и, ако продужи овако да је мучи, не зна како даље. Ужас! Исцури ту по Звездари мој дуго припремани концепт и евентуални таленат.

Наставимо да пробамо још 45 дана, дођемо скоро до премијере, видимо да имамо предивну представу, одемо на вечеру сви заједно. Мира седи са моје десне стране. И одједном се ја сетим њених болова у колену, завоја… Мира ми на то каже изненађена: "Које колено? Ах то... Није ми се допало како си почео на првим пробама, па сам морала да измислим адекватан начин да изађем из поделе а да те не увредим." Толико о мом фантастичном почетку проба.

Лепо смо пробали, иако смо били веома различити у разумевању материјала. Она је била присутна сасвим, посвећена, велика глумица у најбољем значењу те речи. Како нисмо умели да решимо њен однос према чињеници да једни кажу да је Стрезо умро а њена Алтана тврди да је жив, ево Мире Ступице једног дана са рајфом за косу на коме се њишу две пингпонг лоптице на федерима – тако да све што њен лик изговори озбиљно, ове лоптице доведу у питање. То је било њено одлично решење које је ставило критику на тест за тумачење.

Свеједно што није више везивала колено, увек је била обазрива како игра и јесу ли моја тумачења материјала тачна. Појави се њен брат Бора Тодоровић на предзадњој генералној проби. Мира добије велику трему. Бора је веома волео неке моје представе. Скупимо се сви око њега, први гледалац са стране. Он каже Унко – одлично, Берчек фантастичан, Зике, Пепи – све савршено, Миро, ти немаш везе. Која си ти мајка? И тако даље. Ја кренем да је браним, али не могу толико да је одбраним колико је Бора грди. Свеједно и да је одбраним, видим она више верује Бори него мени. Сруши се у трен наше уверење да имамо фантастичну представу, јер ако Алтана / Мира није добра, шта је добро?

Мира потражи паузу. Ја дам 15 минута, њој је потребно 30. Узела је једну столицу, отишла у угао фоајеа. Нешто ради, не знам шта тачно, очигледно прелази текст, ништа се не чује. То је потрајало мало више од 30 минута. Онда је устала, окренула нам се, и то је била једна друга Мира Ступица. Одиграмо још једном Тетовиране душе.

Имао сам прилику да радим са многим од најзначајнијих глумица у региону, са Чери Џонс у Америци, у Русији, у Грчкој, са глумицама у Немачкој које су дошле из славног Талија театра, али то што је урадила Мира видео сам само тада, на тој задњој генералној проби, и никад више у мојој сада већ 46 година дугој каријери. Она је преокренула читаву улогу, базирано на претходном раду, али са комплетно новим приступом, са новим карактером, и све то спроведено до најситнијег детаља, до става тела, до гесте, до боје гласа, до измењеног односа ка неким од других ликова, до рада са реквизитом, све.

Онда је Бора дошао на премијеру и одобрио је. Свима нам је лакнуло, Мири понајвише.

Тетовиране душе су се одиграле преко 70 пута у једној и по сезони. Играле би се и више да се пипци припреме распада Југославије нису увукли у нашу поделу.

Нисмо се више срели на проби неке нове представе. Али некако мислим да смо увек остали у једној тајној вези која је мени била значајна подршка у даљим изазовима које имате стално кад се бавите театром.

Причао сам јој колико ми је било значајно када сам се упознао са човеком њеног живота, Бојаном Ступицом. Како сам замолио Беловића да ме представи Бојану, који је тада био управник ЈДП-а а ја студент на другој години ФДУ-у. Он је устао, закопчао сомотски сако изнад кариране кошуље, и погледао ме у очи преко полузатамњених наочара.

Од тог тренутка имао сам потребу да се такмичим, бар у својој глави, са Бојаном, ко ће боље да уради улогу са Миром, али моја је шанса дошла тек после много година у Тетовираним душама, које Бојан већ није могао да види.

Причао сам јој на пробама како сам био код Ваве, пророчице која ми је све погодила, то јој се учинило значајним и интересантним. Не за представу, већ за живот.

И наравно, ово моје сећање на Миру Ступицу не би било комплетно искрено ако не откријем и бар један тренутак кад сам забрљао – кад сам јој предложио да одемо на кафу у "Ступицу", место које је тог тренутка било ин. Како да вам опишем њену реакцију, како да вам препричам све што ми није рекла али се видело у њеном погледу? Тај презир према злоупотреби Бојановог имена које је било адекватно за театар који је пројектовао и изградио, али свакако не и за кафић... Наравно да од кафе није било ништа.

Видео сам је задњи пут на ТВ-у у једном интервјуу, у дому, чини ми се. Пушила је као и увек, нарогушена помало као и увек, али своја као ретко ко.

Понекад мислим да је мера успеха у овом послу који радим, пре свега, сусрет са посебним људима, у посебним ситуацијама, где их само ја могу видети како из себе прелазе у неког другог или у нешто друго. То друго можемо да назовемо карактер или креација, како вам згодније.