СЛОВО - бр. 11
УВОДНИК
ПРЕД НОВИМ ЗАДАЦИМА
ИНТЕРВЈУ
ГУШЕЊЕ НАСТАВЕ НА СРПСКОМ - Миланка Миловановић-Зафировска
ПРАВОСЛАВЉЕ
КРШТЕЊЕ, ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР ЗА СЕПТЕМБАР 2008. год.
ОБРАЗОВАЊЕ
MAЛИ ГЕНИЈАЛЦИ
НАШ ЛЕКСИКОН
МОЖЕ, А НЕ МОРА
ГОДИШЊИЦЕ
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ – ОНДА И ДАНАС
НАША РЕЧ
ДАНИ КУЛТУРЕ СРБА У МАКЕДОНИЈИ, ВАТРЕНЕ КОЧИЈЕ - Надица Лешникоска, ЧЕТРДЕСЕТЕ - Ђорђе Кандић
ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ
ПРЕД НОВИМ ЗАДАЦИМА
Летње догодовштине, опуштеност и безбрижност наменским потискивањем свакодневних обавеза и животних брига остају иза нас. Равнодушних после летњих трептаја готово да нема. Бар лично, не познајем такве. У оваквој клими најновијих актуелности септембарских догађаја, наша пажња је усредсређена на жижу почетка једног новог школског циклуса, јер су дани одмора прошли. У једанаестом одгласу „Слова“ шаљемо радосни поздрав охрабрења, посебно онима који су први пут у школским клупама. Сви су пред новим изазовима, задацима и обавезама. Током лета ваш и наш културно-просветни гласник је такође „био на одмору“.
Из периода јаких суначаних варница, оптерећености потребама за што лепшим изгледом, јурњаве по салонима, утегнућа жена и истегнућа мушкараца, јер, „лето је, нема скривања“, ево нас у неминовном заокрету привикавања на повратак „одбеглих“. Са почетком нове школске године ето нам и већих гужви на улицама, у књижарама, интернатима, студентским домовима...после летњих „пресељења“.
Место за најмлађе је резервисано. Без бриге. Но, школске бриге стижу одмах на самом старту, јер обиман програм ваља благовремено и успешно савладати. То је заједничка брига и наставника и ученика.
Приче и културне теме које ће се тицати нашег народа биће обухваћене и у следећим бројевима „Слова“. Регистроваћемо све догађаје из области културе на овим просторима. Чврсто уверени у значај проширења сарадње остајемо отворени за све сугестије и идеје, не бисмо ли били још ближи и приступачнији свим нашим читаоцима.
Мала новина у односу на досадашње рубрике „Слова“ биће страница Православља на којој ћемо уместо Житија Светих, износити неке до сада широј јавности недовољно познате теме из живота Цркве.
„Слово“ јесте посвећено деци, али ће, убеђени смо, језичке и књижевне теме заинтересовати и старије, ако ни због чега другог, а оно због постојећег стања у образовном систему под којим се школују Срби у Македонији, све у намери да се тај проблем макар делимично учини мање болним.
Уз охрабрење чињеницом да је на место заменика министра за културу у Влади Републике Македоније именован кадар ДПСМ-а Драган Недељковић, указујемо да та функција и те како обавезује, између осталог, имајући у виду и бреме свих претходно пропуштених шанси и прилика, понекад нерада, инертности и неспособности што је све то оставило дубоке трагове и ожиљке на квалитету укупног живота Срба у земљи. Дакле, време доказивања и испуњења обећања и задатака је пред нама, независно на све недаће и хроничне проблеме актуелне стварности на овим просторима.
Са наше стране, међу првим обевезама које нас чекају, уз условно речено, редовне активности, јесте и успешна организација предстојеће октобарске манифестације Дани културе Срба у Македонији, коју у сарадњи са матицом, Амбасадом Србије и српским Конзулатом у Битољу, први пут припрема „Спона“.
Милутин Станчић
ИНТЕРВЈУ
ГУШЕЊЕ НАСТАВЕ НА СРПСКОМ
У разговору за „Слово“ госпођа Миланка Миловановић-Зафировска, пензионисана учитељица, искусни педагог, жена која је одгајила многе генерације у Куманову, осликала је свој пут од раног детињства до доласка у Македонију.
Родитељи су јој, каже, били већ у поодмаклим годинама када је угледала свет.
Рођена је као 11. дете у породици. „Зато сам, можда ’добила’ и таленат – по свим питањима“, примећује уз осмех. Рођена је 24. јуна 1939. године у Крагујевцу, где је и завршила Учитељску школу „Милоје Павловић“. Као ђак генерације ослобођена је дипломског испита. Исте 1959. године долази у Куманово и почиње да ради у Основној школи „Вук Караџић“, у којој је провела читав свој радни век од 35 година. „Школу нисам мењала. Где сам почела, ту сам и завршила. Можда је то и реткост у Македонији, да цео радни век проведеш у једној установи. То му дође као лабудова песма...“
Миланка Миловановић-Зафировска је објавила две збирке песама: „Свитање сећања“ и „Гарави сокак“, као и збирку поетских прича – „Укус греха“.
Госпођо Зафировска, да ли из пензионерске смирености можете и желите да пратите данашње токове у систему образовања, посебно наставе на српском језику у Републици Македонији?
– Имам некакав увид, иако нерадо одлазим у школу где сам радила. Депримирана сам ситуацијом у којој се та установа налази. Није у питању само та школа. Генерално, болно је стање образовања на српском језику у Републици Македонији. Ја сам, рецимо, почела да радим са 47 ученика, а сада има само два ученика који похађају наставу на српском језику! Тачније, они су завршили осми разред, а чујем да се нови ученици нису уписали. Школа је, да подсетим, имала преко хиљаду ученика. Мене лично ово стање ужасава, и искрено говорећи, све то тешко подносим. Страшно ме боли, и као човека, и као учитеља. Много сам научила од старијих колега. Било је то Периклово доба школе „Вук Караџић“, али и за целокупно образовање. Укратко, и јасно: Нема онога чега је раније било.
Мене је наследио македонски учитељ, и од некадашњих 24 ученика, у разреду који сам водила пред пензионисање, сада нема готово ниједног ђака у настави на српском језику. Ја разумем и наставнике Македонце који сада предају на српском. То је борба за живот, али нису они криви...
Ова болна тема и дилема је већ хронично „обрађивана“, али без правих путоказа и решења. Где су, по Вама, разлози смањења броја ђака који наставу прате на српском језику? Да ли је и у којој мери за садашње стање „крива“ и матица Србија?
– Мислим да за ово стање криваца има на обе стране. Прво, да имамо у виду да је Македонија спровела једну специфичну политику у доба кад се осамосталила и када је стицала прве дане суверености, са националним, да не кажем националистичким побудама, желећи да покаже и докаже своју самосталност, што је у природи борба за опстанак једне државе. Али у том таласу је дошло до неких, мени бар, неразумљивих ситуација. Тако је ступила на снагу и забрана коришћења уџбеника из Србије, па су нам препоручивали коришћење књига из Босне и Херцеговине! Па је дошло до укидања наставе на српском језику у средњим школама, што је сигурно било апсурдно. Не знам шта лежи у корену такве одлуке власти Македоније, конкретније Министарства просвете. Морам да напоменем да сам учила на српском и Роме, и Турке, па и Албанце. Свесна сам да је одласком југословенске војске са ових простора настала ветрометина на свим пољима, па ето и у смислу језика, али и нових преусмерења ученика за похађање наставе.
Има ли начина, решења, да се и за онај преостали број активних учесника у редовном образовном процесу на матерњем језику обезбеди неометани процес наставе?
– Искрено речено, колико имам познавања и некаквих података, не верујем да има услова. Прво, зато што је свему мало кумовала и небрига матице. Онда је до изражаја дошло и раслојавање српких асоцијација на овим просторима, и то је стигло до самог врхунца, па је борба за голи интерес надмашила све важне аспекте за опстанак Срба. Раније сам имала контакт са одређеним структурама; била сам у Удружењу Срба у Куманову, али су испливали неки конфликти, и та борба за „власт“ је засенила све остало. Мени је то апсурдно, поготово што ми нисмо у Србији, већ у другој земљи, дакле, ми смо национална мањина, и заиста ми није својствено да посматрам шта се све дешава у тој ненормалној борби. Није ми јасно, али више немам контаката са Удружењем Срба. Волим своју земљу више него било шта, иако сам у Србији провела свега 19-20 година, а овде у Куманову сам ево 50 година.
Какав је био Ваш приступ школи у то време, најпре из ђачких дана, а затим и као учитељице и педагога. Какве су све разлике у поређењу са данашњим савременим образовањем?
– Можда кроз разговор звучим као југоносталгичар. Но, проговорићу као педагоносталгичар. Време у којем сам се школовала било је прекрасно време. Имам поеме посвећене свом првом учитељу Танасију Таси Младеновићу. Имала сам дивне професоре у учитељској школи, људе који се не заборављају. Тај траг је неизбрисив. Када одем у Крагујевац обиђем њихове хумке, посетим их на гробљу. То је време у коме се поштовала личност ученика и личност професора. Ми смо сви били сарадници на једном истом пољу. Сећам се, рецимо, речи моје професорке која ми је предавала Методику и школски рад – Наде Царевић: Не може свако да буде учитељ. Онај ко не воли људе не може да буде учитељ. Ја сам то схватила, сасвим јасно. Као и то да је одраз у просвети израз за будућност!
Другачије се учило, било је поштовања; ја нисам имала ни учитеља ни професора који ме је вређао, који ме је слао у ћошак, као што данас имамо примере, да дете цео час престоји на једној нози наочиглед осталих ученика. Такве трауме остају детету за цео живот.
Данас је све више у употреби реч господине, господине, али таквих је заправо све мање, јер од Господина до господина, велика је разлика, као од неба до земље.
Једанпут сам на почетку свог учитељствовања ошамарила једног ученика, и тај шамар ме и данас силно боли. То је мој велики педагошки минус, и ја се том мом ученику, који је нажалост умро, ето и посмртно извињавам. Радујем се што и данас сусрећем своје бивше ученике, добијам писма и разгледнице... надахнуто и са пуно емоција говори учитељица Миланка Милановић-Зафировска, показујући нам и писмо од Елизабете Ристановић, читајући на глас неколико редова:
„На почетку свих стаза стоји човек, рекао је нобеловац Иво Андрић, за којег сам први пут од Вас чула.
Наставни кадар у оно време био је бирани кадар! Није могао свако да буде учитељ, као што не може свако да буде лекар.
Сматрате ли можда да је данашњи систем реформског образовања утемељен на непоштовању и занемаривању
некадашњег приступа и рада, осликан конкретно и у односу наставник – ученик?
– Шта је заправо реформа? Послужићу се једним сликовитим примером: да би прешли бару, отварају навигацијску карту! Нема додира у души човека. Зенемарена је, тачније, нема корелације између наставника и ученика, изгубљен је међуљудски однос у многим ситуацијама, с тим што је то најболније у просвети. Све је више погрдних имена за учитеље. Али није за то дете криво, то је производ нас самих... Друштва, породице и школе.
Какве су Ваше прогнозе и очекивања за будућност образовања на српском језику у Републици Македонији?
– Никада нисам била песимист, рођени сам оптимист. Tо ме је пратило кроз живот, али не верујем да ће се ишта променити у овој ситуацији.
Разговор водио
М. Станчић
ПУТНИЧКИ ВОЗ ЗА СТАЛАЋ
Јеси ли путовао путничким возом
обалом Мораве до Сталаћа?
Јеси ли јео са Милутином
из плаве торбе питу од спанаћа?
Јеси ли слушао жвакање сланине
као невешти хор?
Јеси ли срео оног Радишу
што не зна шта значи:
„Ne pas se pеnchez au dehors”
Јеси ли видео попа Драгојла
у масној мантији, са тамним крстом
и оног Рашу из Шаторње,
солунца са једним прстом?
Јеси ли видео Панту Сускемана
са целом четом слинавих голаћа?
Јеси ли путовао путничким возом
обалом Мораве до Сталаћа?
Ту сам научила сасвим просто
и сасвим лепо земљаке да волим.
Извади карту за воз до Сталаћа,
Оволико те молим!
Миланка Миловановић-Зафировска
ПРАВОСЛАВЉЕ
КРШТЕЊЕ
Крштење је Света тајна којом човек постаје хришћанин и члан цркве. Само крштен човек има право на све остале тајне и обреде у цркви. Бројни су обичаји везани за ову Свету тајну, а ми ћемо овде изнети оно, што је верски потребно и исправно, и што је важно за цркву, почев од самог рођења детета.
По правилу цркве, требало би да свештеник чита молитву породиљи у први дан када роди дете, затим у осми дан после рођења, када се детету даје име, и када постаје оглашени, и затим у четрдесети дан, када се в