УВОДНИК	СЛАВА ЗА ПОДСЕЋАЊЕ И НАУК, „НЕ ДАЈТЕ ДА ВАМ ОДУЗМУ ЈЕЗИК“ - Давид Албахари
	ПОВОДИ	ЖИВОТ ИСПРЕД СВЕГА - разговор са Ненадом Коцићем
	ТВ ПОГЛЕД	НАЛЕТ „РАЊЕНОГ ОРЛА“
	ПРАВОСЛАВЉЕ	ИЗ ЖИТИЈА СВЕТИХ, ВЕРСКИ КАЛЕНДАР: ФЕБРУАР 2009.
	СВЕТОСАВСКЕ СВЕЧАНОСТИ	ПРОСЛАВА Св. САВЕ „ПО ЗАКОНУ“ КЊИГЕ НА ДАР
	ШАРЕНИЦА	ЧАК НОРИС У СРБИЈИ
	ВРЕМЕПЛОВ	КАЛЕНДАР КРОЗ ВЕКОВЕ
	ФИЛМСКЕ ЦРТЕ	ГДЕ ЈЕ СРЕЋА КАД СУ РОДЕ У МАГЛИ?
	СЕЋАЊЕ	НУШИЋ ЗА СВА ВРЕМЕНА
	ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ	РИСТИЋЕВА ПАЛАТА

 

СЛАВА ЗА ПОДСЕЋАЊЕ И НАУК

Празнично обојеним јануарско-фебруарским двобројем започињемо и ову 2009. годину. Опис животних приказа ослоњен је на обележавање нашег Светитеља, просветитеља, учитеља и творца Светога Саву. Тај суштински трен словесног празновања обележава овај број „Слова“. Овом приликом, разумљиво, бележимо активности у оквиру централне манифестације обележавања Светог Саве, свечане Светосавске академије и пратеће поетске вечери у Скопљу,  затим приредби узајамним снагама основних школа  „Светозар Марковић“ из Старог Нагоричана и „Браћа Рибар“ из Табановца у кумановском позоришту, док су свој програм приредили и основци из Кућевишта. Први пут ове године централно српско светосавско обележавање је организовано под покровитељством Владе Републике Македоније.
Оно што нас и у овим околностима поново заокупља јесте брижљиво подсећање на незбрисиве трагове порука Светога Саве,  никада не заборављајући између осталога, и значај неговања нашег матерњег језика насушног, уз сталну стрепњу и неизвесност у правим искушењима његовог чувања. А без неговања, глагољења матерњег, како у области каквог-таквог образовања, тако и пре свега у породици, на улици, у животу свакодневице уопште, све је мање наде у успех који нас одређују национално пред самим собом, пред генерацијама, али и околином „друштвене средине“...У прилог таквом осветљавању истине у нама, преносимо део децембарског записа о матерњем језику далеко од матице,  нашег угледног писца Давида Албахарија.

„Слово“ уз наглашено усмерење на првог српског космополиту, властодршца над самим собом - Светога Саву, нуди и осврт на календарске недоумице, годишњицу смрти нашег непревазиђеног комедиографа Бранислава Нушића, поглед на телевизијску серију „Рањени орао“...
Зато православни Србин не ставља рођендан у први план, јер би то била прослава самога себе. Ми славимо оне који су бољи од нас, Светитеље Божје. Такав је свакако наш - Свети Сава.
М. С.

„Не дајте да вам одузму језик“

...Прошле недеље провео сам два дана у Ванкуверу. Све време је падала киша. У ствари, није ми та киша толико ни сметала, јер сам у Ванкувер дошао да, као писац из дијаспоре, одржим књижевно вече са Милошем Латиновићем, писцем из матице. Та два дана проводим потпуно окружен српским језиком.
На нашој књижевној вечери не појављује се никаква сумња када је реч о идентитету и сасвим је јасно да се за све нас у сали Српског културног центра при цркви Светог архангела Михаила идентитет налази у српском језику. „Само не дајте да вам одузму језик“, каже ми касније једна читатељка док јој потписујем књигу. Питам је ко би хтео да ми одузме језик, а она само одмахне руком, заверенички стави кажипрст на усне и оде. Најрадије бих пошао за њом и покушао да дознам њену причу, али не могу то да урадим због осталих читалаца који стрпљиво чекају у реду. Покушавам да убедим себе да ми се све то учинило, односно да се она само почешала или обрисала кап зноја, али то ми не полази за руком. Не иде ми ни потписивање и по неколико пута тражим од читалаца да понове своја презимена, а два-три пута чак погрешим у писању свог имена.

Касније, током вечере у српској кафани, помишљам да сам све заборавио и препуштам се говеђој супи и малој порцији ћевапа. (После језика, храна је најсигурнија потврда идентитета.) Али будим се усред ноћи и прво што помислим јесте: „Ко је оној жени хтео да одузме језик?“ Стан у којем проводим ту ноћ у Ванкуверу налази се на дванаестом спрату и један цео зид начињен је од стакла. Устајем из кревета и, не палећи светло, прилазим зиду као што бих пришао прозору и, када му приђем, учини ми се, поспаном и ненавикнутом на ту перспективу, да ћу се стрмоглавити на улицу. Застрашен, одскачем од зида и бежим према средини стана, потом се, за сваки случај, приближавам улазним вратима. Имам утисак да ће сваког часа све почети да се обрушава и да ћу се ускоро наћи на улици, мокрој од кише.
Тада примећујем да све коментаре и узвике због те пометње шапућем или понављам у себи на енглеском језику. Зар не бих у таквој ситуацији, питам се прилепљен уз врата, пре очекивао једну нашу сочну псовку која би одмах разјурила све моје страхове?
Покушавам да опсујем, али узалуд – као омађијан, говорим само другим језиком, оним који није мој. У том часу поново чујем речи „Не дајте да вам одузму језик“ и напокон разумем шта је читатељка хтела да каже. Напрегнем се, потиснем други језик и у себи нађем псовку на првом језику и, иако то никада не радим, гласно опсујем. Истог часа у мени забрује реченице на нашем језику, поврати се осећај равнотеже, одахнем од ноћне море и убрзо тонем у сан.

Ујутру се питам да ли сам све сањао, али када приђем стакленом зиду, схватим да то нису били снови већ је језик, по ко зна који пут, показао да је господар стварности. Чак и псовка може понекад да буде извор спаса, магично средиште из којег језик извире и изједначава све оне који га говоре. Није важно где се налазе, у матици или овде, у дијаспори, где ме наш језик греје и када се жива приближи дну термометра. Надам се само да неће наставити да пада, јер бих тада морао поново да се послужим страшном лепотом псовке.
Давид Албахари

ПОВОДИ

ЖИВОТ ИСПРЕД СВЕГА

У разговору са Ненадом Коцићем Председником еколошког друштва „Вила Зора” Велес
Екологија као начин живота, повод за разговор и истраживање загађења у Велесу,. Повећани број болести у граду...
Господине Коцићу, реците нам основне назнаке и циљеве ваше организације?
Основна мисија еколошког друштва „Вила Зора“ је заштита и унапређење животне средине и целе природе, на основу принципа и одрживог развоја. Овде морам да нагласим посебну потребу, али и наше залагање за подизање јавне свести наших грађана у Велесу.
С обзиром на чињеницу да је Велес најзагеђенији град у Македонији и да се доследно суочавате са разним здравственим проблемима због рада Топионице, шта би сте издвојили као значајнији домет у досадашњем раду?
Наша основна активност, је већ поменута; агенда јачање свести суграђана. Могу рећи да смо на том плану успели, јер је подигнута на највиши могући ниво. Потенцирам, не само у Велесу, већ у читавој  Р.Македонији. Разлог томе видим управо у озбиљним захтевима, али и опасностима за живот, због овог проблема. У прилог томе, велика подршка наше мисије за заштиту Велеса из читаве земље. Организовање великог броја протеста, трибина, јавних расправа на којима су учествувовали највиши представници локалне и националне власти, доказ су да је упаљени аларм за Велес, нашао одјека и да је стигао до свих релевантних институција. Упоредо, добијамо подршку и од јавних личности, обичних грађана, али и од меѓународних институција у земљи, представника ЕУ... Истини за вољу, докле се проблем коначно не реши и престане загађивање Велеса које ствара Топионица, све наше активности и успеси биће недовољни и непотпуни. Битку међутим морамо добити, како би заштитили овај град народ у њему.
Да ли је деловање „Вила Зоре“ познато широј јавности у земљи, и имате ли разумевање и помоћ страних фондација и организација?

Моје лично али и мишљење свих нас у организацији је да је „Вила Зора“ једна од најекспониранијих удружења грађана у РМ, које ради на заштити животне средине и природе уопште. У прилог овој чињеници јесте резултат 20 годишњег опстанка, и упоран и константан рад членова нашег колектива.
Сарађујемо са готово свом НВО у земљи. Нема медијума на који се нисмо појавили, нити фондације у РМ која није подржала пројектне активности. И поред неоспорне подршке страних фондација, за нас је изазов самофинансирање друштва.

Сматрате ли да се еколошка свест буди касно, или је и она постала „актуелна“ од када је проблем са загађењем у граду постао веома озбиљан?
Глас против загађења у нашем граду је одавно подигнут. Као што сам и напоменуо, саме године стажа наше организације потврђују то. Држава је у то време остала глува, није имала слуха за озбиљност проблема загађивања. Још је трагичнија чињеница што су наша указивања за штету коју ствара Топионица, остала празна. А мере нису преузете да се смањи загађење или казни загађивач. И поред тога што је СЗО(Светска здраствена организација) прогласила Велес 2000. за ризично, а 2001. године за критично место живљења, и све студије експерата здраственог стања које су указивале на „хорор“, реално стање је остало скривено од јавности. Уместо истине, процурила су намештена испитивања.  Први релевантни податци о еко-стању у Велесу, јавно су презентовани лане на пројекту ЕПТИСА који је подржала ЕУ. Увиђено је катастрофално стање, загађенсот земље (оловом, цинком и кадмиумом). Присуство и других тешких метала, али и висока средња инциденца морбидитета (број заболелих) и морталитета (број умрлих). У поређењу са средњом инциденцом у РМ за  респираторна забољења, малигне болести, белих дробова, анемија, спонтани абортуси и мртворођеност...указују на дугогодишње штетно деловање Топионице. Управо због свега овог, као чланови Зелене коалиције у којој улази и Градоначалник општине уз неколико НВО-а тужимо Р.Македонију, јер није заштитила своје и грађане Велеса у протеклих 30 година од тровања.
Који су даљи кораци и правци деловања ако се ваши захтеви одбију и Топионица поново „упали“ своје моторе?
Наш основниу циљ је спречавање уласка потенцијалних инвеститора који би хтели да рестартују фабрику. Живим штитом и блокадом свих путева око Велеса изразићемо наше незадовољство. У међувремену опстајемо у потражњи за правом на живот у здравој животној средини, како пред домаћим судом, тако и у Стразбуру и у УН. Победити морамо у овој битци. Топионица више не сме да проради на старом месту. Била би то смртна пресуда за Велес!
Н. М.

ТВ ПОГЛЕД

НАЛЕТ „РАЊЕНОГ ОРЛА“

Екранизација популарног романа „Рањени орао“ Милице Јаковљевић, познатије као Мир-Јам, у 17 епизода који је, према општим оценама критике, изванредно, у свом препознатљивом „рукопису“ креирао Здравко Шотра, приказана је на РТС-у забележивши огромну гледаност са више од 3,5 милиона гледалаца. Поруке и упечатљивост трагова ове телевизијске мелодраме обавезују нас на поглед и ослушкивање закључака.
Доследна примена написаног романа, зачетника читаве приче списатељице Мир-Јам, преточена је веома успешно на екран, а са тим и Анђелкине горке сузе, искушења и патње до заслуженог смираја у загрљају вољеног. Можда је жанр много ближи женској публици – девојчурцима, женама, али, то не умањује свеукупно дело глумачке и продуцентске екипе.
Свакако да је серијал у почетку доживљаван сумњичаво. Но, из дана у дан растао је број присталица и гледалаца. Од осетљивих, повређених, расплаканих, препознатих по властитим љубавним јадима, несрећних женских судбина због тешке борбе у крхком женском бићу између разума и осећајности, до оних исто тако и у мушком делу публике који су ту негде тражили себе, потискујући паралеле некадашњих и садашњих норми и правила уз (не)савладану гордост и сујету. Клатно укуса у данашње време помера се од цинизма, бруталности и сексуалних слобода поново ка сентиментализму и чврстим моралним нормама које су „владале“ између два рата. Постављено питање Мир-Јам: Мора ли, факултетски образована девојка, при ступању у брак, бити невина? Одзвања до данашњих дана. То питање мучи Анђелку, свршену правницу, која треба да се уда за судују, Тому...

Очита дилема и борба, да ли ће нашу Анђелку прихватити, оправдати девојчице које чекају свог принца, па и оне које уздишу над изливима нежних речи и дрхте при бујицама љубавних трептаја, стрепећи у сентименталним заплетима и страхујући да ли ће се поштенима, искренима и правдољубивима добрим вратити, или пак оних који ће је због појединих наивних и ласкавих потеза осудити, остављамо им на лична тумачења. Можда није спорна ни могућа аутентичност живота као таквог, и фокус женског перцепирања, али неизоставна је увиђајност женске наивности и бледог расуђивања, које неминовно прати нашу јунакињу.
Анђелка је у потрази за љубављу и својим местом у друштву, а долази у сукоб са конзервативним схватањима патријархалне средине. Лепу распуштеницу салећу са свих страна. Не улазећи преоштро и престрого у анализу повремених  (не)убедљивих описа љубавне приче, са сталним обртима и заврзламама у позним тридесетим годинама прошлог века, намеће се питање у  чињеници откуда таква „експлозија“ гледаности и заинтересованост за тим интригама и вечито отвореним питањима брачних односа,  доловљених из  епохе иза нас.

Видљив облик прошлости и боје у моди, ентеријеру, реквизитима, дали су  инспирацију за маштовитију и раскошнију визуелну подршку тексту. Оно што је занимљиво за наше читаоце овде јесте чињеница што Мир-Јам јунакиња – Анђелка, склањајући се од средине после тешког брачног бродолома, одлази на правничко службовање у – Македонију, а не у Требиње. Али Шотра је за екранизацију изабрао колорит Херцеговине.
Ето, у питању је мелодрама, често потцењивана, извргавана пародирању. Овде је узет као природан облик приповедања, као прикладан оквир за драмски садржај, као стил који, лишен грубости, следи снагу чистих емоција. Време између два светска рата, с нагласком на битисање грађанског слоја и појединости из грађанске културе. Шотра и екипа подухватили су се такве замашне реконструкције вођени мотивима љубавних односа. Спремност наше јунакиње на ситна лагања и преступе ради веће лагодности и исправности довела је и до трагичних исхода, уз пропратну паланачку активност и кројење којекаквих прича из „добро обавештених кругова“. Ту су и прећутане емоције, које екран чак и не може да долови као и данашња младеж која је, често, чак лишена могућности за увид у природно удварање, симпатисање и флертовање.

Оно што серијал „Рањени орао“ у продукцији РТС-а препозна�