УВОДНИК	МАЈСКИ ЦВРКУТИ
	ИНТЕРВЈУ	ПОГЛЕД НА СКОПЉЕ ИЗ ИЛИНДЕНСКЕ
	ОБРАЗОВАЊЕ	„РУСКА ВЕЗА“ ЗБЛИЖАВА СУСЕДЕ
	ГОДИШЊИЦЕ	ПОМЕН СРПСКИМ РЕГРУТИМА
	ПРАВОСЛАВЉЕ	СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
	ФИЛМ	ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП
	МУЗИКА	„ЦИПЕЛА“ ПУТУЈЕ У МОСКВУ
	ЛИНГВИСТИКА	ЈЕЗИК У ПОКРЕТУ
	СЕЋАЊА	АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ (1893-1953)
	ДОСЛОВЦЕ ТАЧНО	ДАЛИ СТЕ ЗНАЛИ
	ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ	ДЕЧЈИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КАРПОШ

 

МАЈСКИ ЦВРКУТИ

Најава сунчаних пролећних трептаја из априла увелико нас води новим актуелностима у мају. Мајску причу обликујемо представљањем угледног „Старог Скопљанца“ и доајена новинарства на овим просторима, господина Милисава Крстића Милета, дугогодишњег дописника Политике из Македоније.

„Слово“ вам у овом броју дочарава свакодневицу са овдашњих културних простора актуелним вестима, уз подсећање на сурове трагове прошлости. Као и сваке године, тако и ове на Велики петак, уочи Васкрса, у Удову, надомак Валандова, представници Срба из Македоније и матице обележили су датум страдања српске младежи која је ту пострадала на почетку Првог светског рата.
Рубрика о језику се наставља, тачнијим лингвистичким оквирима, најновијим детаљима и аспектима књижевног и/или стандардног језика.

Простор за деловање нас не сме напустити. Ма у каква да смо искушења упали. Сумњичави „сигнали“ и „добронамерни“, понекада и оштри „савети“ из окружења, очито потврђују да не прија деловање на пољу потпуне афирмације нашег језика – сербскога.

Број који је пред вама нуди нови наставак православне приче овог месеца везана за нашег великог човека, светитеља и чудотворца, Василија Острошког. Огледнимо само оквирно његов живот, мали исечак житија.
Неизоставна рубрика за децу Словце осликава мај месец. Нека школарци оштре своје писаљке. Подсећамо и на овогодишњу календарску занимљивост мајских патроних празника основних школа где се настава одвија и на српском језику – осмог и деветог маја – „Браћа Рибар“ у Табановцу и „Светозар Марковић“ из Старог Нагоричана. За 24. мај на обронцима Скопске црне горе најављена је прослава дана словенских просветитеља и учитеља, светих Кирила и Методија, чије име у Кућевишту школа носи.
Дочаравање атмосфере са ових скупова неће изостати. Ето нове прилике да се активности и програми школараца, али и њихових наставника, нађу на страницама 20. броја нашег листа. Школарци су своје активности, мисли и обавезе свакако усмерили на завршне глазуре у борби за што боље оцене на крају школске године. Овај је месец за то као предодређен, јер, у јуну мало ће тога моћи да се допуни, надокнади. Поучени властитим и искуствима старијих, недозволите да вам брига бригу сустиже, зато без оклевања – напред.

Уз срдачан поздрав предајемо вас страницама деветнаестог „Слова“. Очас, и летње догодовштине биће пред вама. Од уложеног труда сада у финишу школске године, сасвим сигурно, зависи ће вам и летње уживање на распусту.
Милутин Станчић

ИНТЕРВЈУ

ПОГЛЕД НА СКОПЉЕ ИЗ ИЛИНДЕНСКЕ

Разговор сa Милисавом Крстићем, новинарским доајеном некадашњим дописником београдске Политике из Македоније
Господин Милисав Миле Крстић, рођени Скопљанац, унук једног од најпознатијих прозних српских писаца између два светска рата - Анђелка Крстића, део новинарских пионира Македонске телевизије, пензионисао се после пуне три деценије дописничког ангажмана у најстаријем дневнику Балкана - београдској „Политици“. Из богатог искуства са посебном љубављу за „Слово“ говори о старом Скопљу, непролазним културним вредностима и својим младалачким почецима у свету музике, филма, спорта...
Крстић је један од ретких „старих Скопљанаца“ који се може похвалити да и данас живи у кући у којој је и рођен у Илинданској, некада називаној и „министарској улици“ престижног градског језгра главног града Македоније. 

Тако је, и данас живим у истој улици у истој згради. Заиста су Илинданску некада звали и „мнистарском улицом“, јер је већина министара била смештена у овој градској четврти. У низу драгих сећања су ми и дани када је у нашој кући живела и Нина Монастрикунели, избеглица из царске Русије, смештена овде после рата. Била је познати музички педагог. Управо у мојој соби је било вежбање певања. Касније сам, у доброј мери, захваљујући и њој, и сам запливао у музичке воде, јер је управо и моја маленкост била део заживљавања и стварања Опере у Скопљу. Био сам статист. Прва опера је била Паљачи. Скопска опера је била једна од бољих у бившој држави. У нашој кући је живела и Марија Тонц. У том урбаном градском језгру био је и један Петре Богданов Кочко, велики музички стваралац, револуционар и један од људи који су обновили  послератно позориште. Нешто касније ту је живео и велики писац Славко Јаневски. А у том мозаику вредних ликова из суседсва, значајно место заузима и фудбалска легенда – Кирил Симоновски Џина...

У пребирању по сећањима на старо Скопље, наш саговорник помиње и драги комшилук  – на месту здања некада Централног комитета комунистичке партије, а данашње Владе Македоније, налазила се женска гимназија, „на улици краљице Марије“. – Ту у близини је била и позната и веома занимљива кафана „Зора“. Ту је формиран један посебан кружок, где су навраћали угледни уметници, али и занатлије, трговци  – угледни људи. И поред тога што је главно шеталиште у граду било од Официрског дома до Железничке станице, а споредно „Џафте корзо“ и моја улица је била омиљено шеталиште  – каже Крстић.
Ваши први кораци и на филму су били у правом смислу историјски?

Да, ако се то тако може рећи. Статирао сам на првом филму „Фросина“. Филм је сниман на Зајчем брду. Главну улогу је имала Мери Бошковска.. Тада сам био ђак класичне гимназије „Јосип Броз Тито“. Касније је декретом та школа укинута. Разлог је био, такозвани облик и профил –  буржоаске наставе.

Морам да напоменем, да у том периоду, сем радија није било неке посебне разоноде. Мислим у једном данашњем погледу и смислу. Млади су се зато масовно и искрено посвећивали спорту. Буквално свака пољана, сваки празан простор представљао је игралиште. Играло се и до дубоко у ноћ. Међутим, биоскоп је представљао прави бум! То је била чаролија. А погледајте само данас тужну ситуацију у главном граду Македоније. Младеж је „висила“ у биоскопским салама. Први вестерн филм после ослобођења који се давао у Скопљу у биоскопу Балкан, био је „Борба дивљих мачака“. Нешто касније је стигао и „Бал на води“. Мислим да сам га са друштвом одгледао можда десет пута.

Нека важна младалачка искуства сте стекли и у оближњем Пионирском дому „Карпош“, вредном културном кутку управо из Ваше улице?
– Посебан повод за такво присећање предстваља и рубрика у „Слову“ - Из наше прошлости, коју иначе доста читам. Подстиче ме да се присетим својих дана прошлости, проведених и у Пионерском дому Карпош. У тој сам згради постао члан глумачке секције. Прва представу коју смо спремали звала се „Утуљена светлост“. Сам објекат, грађевина и данас је изузетно функционална... Та унутрашња ширина просторија давала је утисак једне репрезентативне зграде. Још као дечак запазио сам и дивио се тој грандиозности.
Господине Крстићу, свакако да је занимљиво Ваше богато новинарско искуство. О њему би требало много новинског простора. Но, реците нам нешто о почецима Македонске телевизије, а потом и импозантном стажу у „Политици“?

Македонска телевизија је почела са радом 1964. године. Био сам део новинара у тој првој редакцији. Непосредно по одслужењу војног рока ступио сам на радну дужност у Телевизији. Још у првом Дневнику сам спремио два прилога. Потешкоће и видљив аматеризам у кући биле су видљиве, али је само чудо времена имало двоструки значај за човека. Сâм рад у тим првим данима изискивао је буквално филмски посао. То је ипак било чудо наших дана.  Након четири-пет година напустио сам телевизију. Једно извесно време сам извештавао за „Привредни преглед“, да бих потом ступио на рад у најстаријем листу на Балкану, у Политици.

Те 1974. у скопском дописништву је отпочео један веома специфичан период у моме животу. И, трајао је пуне три деценије, проткане годинама незаборавних тренутака и непоновљивих искустава. Што због самог посла, што због једног веома другачијег времена битисања, с којим данашње већ не може да се пореди. Ово што се данас ради је пре свега нехумано према самим новинарима. Сећам се да је постојала једна здрава конкуренција. На основу тога је и тираж био меродаван. У то време се строго поштовало успостављено правило, оно је важило, али се и примењивало. Водило се о томе доста рачуна. Држиш се задатих оквира, али је зато и равноправно био заступљен сваки регион. Данас је и мање одговорности у новинарском раду. Рецимо Политика је само у Скопљу дневно имала тираж и до 5.000 примерака. Још један битан чинилац у свему томе је и „докопавање“ до информација. Није то као данас, да информацију „скинеш“ однекуд. Тада то није било изводљиво, него буквално копаш информацију. И настајање одређених рубрика су указивале на појачани интерес из те области. Тада су, као и у свим деловима република и у Македонији постојали и дописници из свих већих градова. Битно је било да изнесеш чињеницу, ако до ње дођеш, а закључак може да буде и различит, па чак и погрешан у одређеној ситуацији. А, данас? Када погледам македонске дневне новине видиш једно те исто, све су налик једна на другу. Данас на жалост, немамо ни као Срби уређивачку националну политику. Просто се питам коме данас иде у прилог овакво уређивање најтиражнијих и најбољих српских новина?

Живимо у свету одуженог индивидуализма. Мање се читају новине, али су се и манири изгубили. Задовољство прелиставања штампе уз кафу се смањује, јер је и сам начин живота убрзанији. Сматрам, ипак, да компјутер и нове навике не могу уништити новине као такве. Нити приморати човека да чита књиге на компјутеру, убеђен је Милисав Миле Крстић.
разговор водио:
М. Станчић.

ШАМПИОН

Милисав Крстић је у периоду од 1954. до 1956. године, био апсолутни шампион Македоније у стоном тенису. Прве потезе, „пингића“, научио је у спортској секцији Пионирског дома „Карпош“ у свом непосредном суседству у Илинданској улици.
Касније, када се, иако још јуниор, развио у правог шампиона,  Крстића су тренирали и великани стоног тениса тадашње Југославије, предратни светски прваци у сингли у дублу -  Вилим Харангозо у Скопљу и Виктор Борна у Опатији.
Прву репортажу о шампинским успесима млажаног Крстића у стоном тенису, написао је за тадашњи веома тиражни скопски „Млади борац“ књижевник Јован Павловски.

ПРВА ТВ РЕПОРТАЖА

У новинарској каријери на старту Македонске телевизије Милисав Крстић са поносом истиче своје ауторско дело, историјски запис, тада сниман практично филмски – прву телевизијску репортажу „Светлости Глобочице“ о бранама и хидроцентралама на западу Македоније.

ОБРАЗОВАЊЕ

Почетак плодне сарадње гимназијалаца Скопља и Београда

„РУСКА ВЕЗА“ ЗБЛИЖАВА СУСЕДЕ

Осмишљеним директним конструктивним контактима, наставника Треће београдске гимназије и Гимназијско-грађевинског центра „Здравко Цветковски“ из Скопља, започела је занимљива и упутна сарадња ученика који између осталог уче и - руски језик.
Група ученика Треће београдске гимназије са професорком Славицом Јовановић неколико дана борави у Македонији, као гости гимназије „Здравко Цветковски“ из Скопља и „Св. Климента Охридског“ из Охрида.
„Захвањујући колеги Петру Радосављевићу који предаје руски језик у Скопљу, ову дивну сарадњу смо почели на једном сусрету управо у – Русији и убеђена сам да ћемо кроз размену искустава ученика и наставника, осмишљеним дружењем, знатно обогатити наставу у нашим одељењима, каже профеорка руског језика из Треће београдске гимназије Славица Јовановић.

На старту плодне сарадње, директорка Гимназијско-грађевинског центра из Скопља Драгица Констадиновска најављује проширење започете заједничке размене искуства ученика и професора из Београда, Скопља и Охрида и са школама у - Москви и Санкт Петерсбургу.

Подршку започетој сарадњи двеју гимназија пружили су и заменик министра културе у влади Републике Македоније Драган Недељковић и декан Филолошког факултета у Скопљу професор руског језика др Максим Каранфиловски.

Недељковић је поздрављајући госте из Београда похвалио инвентивност наставника и ученика из главних градова двају суседних и пријатељских држава, најављујући подршку таквим облицима размене искустава у служби унапређења наставе, али и просветних и културних веза Македоније и Србије.

Реч је заиста о изузетно добро осмишљеној сарадњи која ће сасвим извесно, бити проширена укључивањем школа и из Русије. Судећи по искуствима из Македоније и Србије, као и конкретно са нешег Филолошког факултета у Скопљу, упркос доминацији енглеског у групама страних језика, изучавање руског, очито, добија неке нове импулсе повећањем интереса и у средњим школама и избором студија, каже Каранфиловски, додајући да охрабрује и чињеница да и на студијској групи српског језика резултати гарантују веће интересовање будућих академаца.

За време вишедневног боравка у Македонији београдски ученици су са својим домаћинима обишли културно историјске знаменитости Скопља и Охрида, (православне храмове, музеје, тврђаве, објекте старе архитектуре...), а посетили су и национални парк Маврово и рудник и фабрику гипса  „Кнауф“ у Дебру, са којом ученици и наставници стручног грађевинског сектора школе „Здравко Цветковски“ традиционално добро сарађују.

Професорка Славица Јовановић је најавила узвратну посету ученика скопске и охридске гимназије – Београду, почетком наредне школске године, највероватније у - септембру.
Милутин Станчић

ГОСТОПРИМСТВО

Београдске гимназијалке – Ивона Хрњак, Тамара Милошевић, Милица Раден, Сара Крстић, Ирена Ђорђевић, Катарина Тешић, Александра Которић, Мина Симић, Милица Спирић, Ана Стијовић и Јована Стоиљковић биле су гошће својих вршњакиња у Скопљу и Охриду, а у знак захвалности новим пријатељима, преузеле су  „обавезу узвратног гостопримства „истог нивоа“ већ крајем лета“.
У оквиру боравка у Скопљу ученице из Београда су између осталог гостовале и у програму редакције Македонске телевизије на српском  језику – Видик и емисији за младе „Звон“.

ОХРАБРЕЊЕ

Иницијатор започете сарадње професор Петар Радосављевић каже да у скопском средњошколском центру „Задравко Цветковски“,  руски, као други страни језик, похађа 100 ученика. Додаје да искуства указују да је вишегодишње „заобилажење“ руског језика, као предмета, у избору страних језика, заустављено и да ће наредних година интересовање код основаца, средњошколаца, а касније, сасвим сигурно и код студената бити израженије него до сада.

ГОДИШЊИЦЕ

ПОМЕН СРПСКИМ РЕГРУТИМА

У Удову код Валандова, на југу Македоније, на Велики петак, испред спомен-капеле са костурницом погинулим војницима из 1915. године, као и сваке године, одржана је пригодна комеморација представника Срба из ове земље, српског министарства за дијаспору и Амбасаде Републике Србије у Скопљу.

После интонирања државних химни Србије и Македоније, полагања венаца званичних делегација, пригодно слово на комеморацији одржала је књижевница Гордана Стојковска Јовић.
На помену, као и сваке године, без православног обреда и свештеника, изречени су потресни записи и сећања на трагичну и тужну 94. годишњицу великог страдања, у праскозорје Великог петка, уочи највећег православног празника Васкрса, када су бугарско-турске комитске чете, нападом из правца Валандова,  уз помоћ аустријских снага, масакрирале 281 српског регрута.

Страдалим српским војницима учесници комеморативног скупа палили су свеће и положили венце и букете цвећа у спомен капели. Дужну пошту ратницима одале су делегације министарства за дијаспору, Амбасаде Републике Србије, српских странака и асоцијација, као и бројни појединци из матице и Македоније.
Захваљујући ангажману српске Владе и Амбасаде у Македонији, у оквиру пројекта реконструкције и уређења спомен обележја и војничких гробаља погинулих наших војника у ослободилачким ратовима на територији Македоније, и комплекс спомен костурнице у Удову, после више деценија коначно је – осветљен.
По иницијативи и наређењу краља Александра Карађорђевића, спомен-костурница у Удову је подигнута и освећена 1936. године. Поред војника страдалих на Велики петак 1915. године, ту су положене и кости 2.000 њихових ратних другова погинулих током  Првог светског рата на ширем подручју југа Македоније – код Ђевђелије, Дојрана, Струмице и Неготина на Вардару.
Припремила
Н. С.

ПОТПУНА ОБНОВА ЗЕБРЊАКА

Најављено потписивање споразума о културној сарадњи Србије и Македоније, очекује се током маја месеца. Тим билатералним документом, између осталог, требало би да се олакша и сарадња на обнови културно историјских споменика, попут Зебрњака код Куманова.
У сусрет стогодишњем јубилеју Кумановске битке, како је најављено, споменик на Зебрњаку би требало да буде потпуно обновљен, а читав комплекс преуређен.
Захваљујући ангажману Владе Србије, преко амбасаде у Скопљу и локалне самоуправе општине Старо Нагоричане, уз сагласност власти Македоније, Зебрњаку, постепено, треба да буде враћен стари сјај. Радови на обнови и уређењу читавог комплекса су етапно већ почели. Од лане, споменик је, после шест деценија поново – осветљен.
Монумент на Зебрњаку је дело београдског архитекте Момира Коруновића (1883.-1969). Освећен је 30. октобра 1937. године на 25.-годишњицу битке, када су и сахрањене кости изгинулих војника. Грађен је од најтврђег базалта и армираног  бетона. Био је висок 48,5 метара, па се, како кажу мештани, за време ведрих и сунчаних дана са његовог врха, „као са светионика“,  могло видети и Скопље. Маја 1942. године, у време бугарске окупације Македоније, међутим, минирањем су срушене две трећине грандиозног споменика.
А, грађен је у такозваном српском националном стилу, и био је украшен фрескама сликара Живорада Настасијевића, једног од утемељивача уметничке групе Зограф. Зебрњак је оцењен као један од најуспешнијих и највреднијих остварења архитектуре у тој врсти грађевина посебно прве половине минулог века. Подигнут је од сивог базалтног камена са вулканских површина самог Зебњака, у техници рустике, са изванредним повезивањем, што се показало пресудним у покушају бугарских вандала да га до темеља сруше минирањем 1942. године. Записима је потврђено да се, до оштећења, тај „симбол победе и уједињења нашег народа у рату за ослобођење“ видео са свих страна, на даљини од тридесетак километара...

ПРАВОСЛАВЉЕ

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

Српска православна црква и њени верници (29. априла по јулијанском, односно 12. маја по грегоријанском календару) славе спомен на светог Василија Острошког, познатог чудотворца и исцелитеља, Митрополита захумског и скендеријског.Култ овог светитеља веома је раширен, не само у Србији и Црној Гори, већ на целом Балкану.

Манастир Острог у којем се налазе целебне и нетрулежне мошти овог светитеља на дан славе походе на десетине хиљада верника из свих крајева света. Кивоту са моштима светог Василија које се налазе у малој пећинској цркви посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице, иначе, током целе године приступају многи болесни хришћани, али и муслимани тражећи исцељење од овог божјег угодника. Објављено је већ више књига сведочанстава људи који су се молитвеним посредовањем светог Василија исцелили од разних душевних и телесних болести.

Свети Василије, пре монашења Стојан, из рода Јовановића, родио се 28. новембра 1610. године у селу Мркоњић у Поповом пољу, у Херцеговини, од простих и благородних родитеља, а упокојио се 12. маја 1671. године у Острогу недалеко од Никшића.

Столовао је у Тврдошу све док Турци нису разорили ову светињу. Патријарх Пајсије хиротонисао га је за епископа на Преображење Господње 1638. године и поставио за Митрополита требињског. Од малена био је испуњен љубављу према вери и Цркви, а када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог озбиљног по