СЛОВО - бр. 23

Јунским бројем нашег и вашег „Слова“ оверавамо крај ове школске године. Доследни оријентацији образовног гласника, регистровали смо активности ђака и наставника поводом патроних празника основних школа „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану и „Кирил и Методиј“ у Кучевишту, где се настава изводи и на српском језику. Записи са тих догађаја својеврсна су потврда и слика какве-такве борбе дела нашег народа на овим просторима за очување оног што је најосновније у корену идентитета, матерњег српског језика. Ђачки печат у томе, упркос многим тешкоћама, искушењима, обесхрабрујућих примера инертности надлежних и законом задужених за гаранцију права на школовање на матерњем језику, и овога пута се показало, улива наду, храбри старије, истовремено подсећајући на обавезу испуњења задатака преузете велике одговорности и будности у наредном периоду.

Мозаик јунског броја „Слова“ пред вама је у доброј мери управо зарад ђака, под снажним утисцима веома лепо организоване приредбе школараца у Старом Нагоричану. Организационо и програмски креативном приредбом обележавања патрона школе, додатно доприноси остварењу правог циља. Зато су и овога пута наставници у вредном педагошком колективу директорке школе Жаклине Миленковић заслужили похвале. Посебно наставнице Јасмина Петреска и Драгица Димовска за квалитетну креативно осмишљену сценску представу о азбуци, са наглашеном тематском поруком и причом о сваком слову наше, Вукове азбуке. Оно што радује, охрабрује и, верујемо, обавезује на додатни напор и прегнуће, зашто не рећи тако, јесте слика на делу којом су ученици слављеници испољили завидно познавање матерњег српског језика наступом на сцени у дворишту своје школе.

Ко зна колико пута смо до сада истицали, бележили, понављали, значај и оправданост „заштите“ политике и њених отворених и још више скривених утицаја и покушаја увлачења „под своје скуте“. Свесни да се можда и понављамо, и овога пута указујемо на ту потребу заштите, суочени са суровим искушењима, притисцима и саветима често упакованим у „добронамерне сугестије“, иза којих се откривају већ виђени и препаковани сценарији којима смо просто опседнути у новим околностима деловања. И ту се сагледавају оне већ добро познате одлике често судбински обележене наше нарави и овде на југу, и те како склони поделама, политиканству, често све у корист властите штете, истрајавањима у празним „ауторским“ причама, размимоилажењима, чудним склоностима кварења „игре“ креативним тимовима...Сложићете се, потрошено је на томе, на жалост, троши се и даље, доста енергије и узалудно уложеног труда. У жељи да читаоце поштедимо многобројног бомбардовања реториком општих поштапалица, оговарања, ситне сујете, подела, јачања „својих табора“ већ поновљених историјских „реприза“, окрећемо се зацртаном бележнику догађаја вредних пажње иза, али и оних испред нас. Међу тим датумима испред нас је – Видовдан. Уз тај, за Србе велики дан, следи увек позната прича о херојству, жртви, издаји, тумачењу победе и пораза... Ко ће се где препознати, сврстати, овде „код куће“ и на страни, уписати у овај или онај табор, остаје му на вољи. То свакако неће променити општу слику о нама самима. Шалу на страну, Видовдан дође и кад га нико не чека. И тада се, у најнеобичнијим приликама и ситуацијама, обично (не)очекивано испољи ко је ко, означи се траг и неко се покаже бољим, а неко и горим, него што се мислило да јесте. Не сметнимо с ума да без Видовдана нас, оваквих какви јесмо – добри и(ли) лоши, модерни и конзервативни – као народа, напросто не би било. Знамо ли то?

Милутин Станчић