СЛОВО - бр. 24

Некако с првим мирисима долазеће јесени, уз редовне сезонске домаћинске припреме, брига о деци поново окупљеној у школе, углавном, избија у први план. И, као и сваке године, и овог септембра, када је у питању оно мало преосталих ученика Срба који се школују на матерњем језику, „откривене“ су суморне бројке које, по ко зна који пут, отрежњују и непобитно подсећају на реалност.

Поражавајућa чињеницa да је у одељењима са наставом на српском језику, ако се тако уопште може и назвати, уписано укупно свега 26 првака у све три школе – у Старом Нагоричану, Табановцу и Кучевишту. Тиме се поново потврђују упозорења, често називана и као слутње, али заснована на суровој реалности „из живота“, да се објективно, настава на српском језику у Македонији, постепено – гаси. Политичка, или понекада класична политикантска објашњења о (пр)одуженом „деловању“ и „активностима у области образовања на српском језику“, више не пролазе, и отрцана лакирања истине „на терену“ родитељи „третиране“ младежи – не виде. Јер, од укупног броја школске популације Срба у Македонији на матерњем језику се образује мање од двеста основаца! И, тачка. Бројке су неумитне, истина је сурова, болна, и ваља је објективно сагледати и поднети.

Зашто је све мање родитеља који се одлучују да свесно своју децу уписују у одељења са наставом на македонском, уместо на матерњем, српском, упркос законским могућностима и гаранцијама? И у основном и, такође, обавезном средњем степену образовања. Зашто не верују у обећења својих изабраних представника и „на локалу“ и у централној власти, независно којој политичкој „боји“ припадали, или је подржавали? Сигурно је да су вера и нада у те представнике поодавно спласнуле, ако не и потпуно изгубљене. Отуда и слика да се, и родитељи, по инерцији, приклањају често као што су и сами чинили, већинском „оријентиру“ за образовање на македонском језику.

Ту је негде и одговор на питање зашто стално опада број основаца у проређеним клупама одељења са наставом на српском, као и на чињеницу да већ неколико година уназад, најпре у Скопљу, а потом и Куманову, никако не може да се „накрпи“ макар двадесетак кандидата за формирање гимназијског одељења на српском језику...

То су чињенице. Иза њих је увек било и биће политичких, социолошких и ко зна каквих објашњења и „тумачења“. Зашто је све то баш тако? Ко је од „релевантних страначких представника Срба“, у последњих осам година увек прикачених уз власт, „ове“ или „оне“ политичке опције и „боје“, више или мање „заслужан“, или крив, ко је само прихватио „сурово наслеђе одужене асимилације још из периода Брозовог комунизма“. Но, зашто ни ти, који се за све то питају, ни у сопственој породици не комуницирају на српском, тражи прави одговор који се увек заобилази или, избегава?

Када је ових дана иронично реаговао на вештачко утеривање црногорског, а протеривање српског језика у Црној Гори, један од највећих живих српских песника, Матија Бећковић, констатовао је да ни они који уводе ту новину не говоре – црногорски. Сматра да ће кадрови који ће предавати црногорски језик, „вероватно бити обучавани на седмодневним курсевима“.

Све то, признаћете, некако звучи познато и „домаће“, наравно, на битно различитим примерима и у Македонији. Често ни овде они који попују о овом насушном проблему, не владају матерњим српским језиком. Уместо реалног и темељитог приступа проблему, сагледавању истине, ето, сведоци смо свежих летњих примера организовања „школе српског“, курса, за пар дана, са „дипломом“, али без увида у резултате – да ли ти „изабрани“ малишани и они нешто старији из групице полазника, својеврсних „заморчића“, нечијих дневно политичких идеја, знају, како-тако, да сроче три, четири реченице на матерњем српском језику...

Насушна и веома важна потреба за повезивањем, и побољшаном сарадњом са наставницима и ученицима школа где се још учи на српском језику, морају и у овим условима, добити нове импулсе. Ваљда је свима јасно да се морају превазићи стари неспоразуми и чудна несугласја на сопствену штету. Зашто су и директори и наставници, а често и сами родитељи из средина где се још о српском језику у школама макар говори, својеврсни „заложници“ оних који су ето, сада „при власти“, било локалној, или централној. „Кумовање“ из табора и ешалона „правих“ политичких кругова, по увреженом и добро уходаном принципу, ко коме припада, „ако ниси са нама ти си против“...видљив је на сваком кораку, као и погубни резултати...Директно атаковање на „противнике“ из сопственог корпуса, на жалост, по орвеловским рецептима, добија забрињавајуће размере.

Овим бројем „Слова“ отварамо нови, шири простор, надамо се бољем и богатијем часопису, у савременијем руху. Кроз проширену сарадњу, очекујемо и конструктивне критике, предлоге и идеје, разумљиво и на ову изузетно важну тему у мозаику проблема и нерешних суштинских питања Срба у Македонији. Као и до сада „Спона“ остаје отворена за корисне иницијативе, критике, и активности без загледања у „легитимацију“ о припадности, све у циљу постизања толико жељених бољих резултата за општу друштвену благодет.

Милутин Станчић