СЛОВО - бр. 30

У условима помешаних и искривљених критеријума увиђамо сурову реалност. Они који немају знања, напросто га немају, то се не стиче накнадно, по скраћеном систему, наменски, на „курсу“. И, по томе, потребно је много школе и писанија, искуства и искушења за разумевање нас самих, овде. Полуинформације не помажу. А, таквих је све више и више. Оне су основа за манипулације и зашто не рећи често и класичну обману. Можда се треба досетити неке убедљивије приче, можда у знаковима, и цртама...али ко ће знати шта је то?

Да ли ће тихи прозборити, глас подићи, рећи чисту и праву истину. Честити нека реч кажу, нека неукус и нашег поднебља победе они маргинални, иза сенке скривени, који ће реч прозборити, и слику искристалисати. Има их, нису само промовисани. Незнани су нам. Онај обичан човек наш, зна много више, и та реч више од свега говори. Они су искренији и бољи...

У периоду смо пред попис становништва у Македонији. Отвориће се и већ отворају разна полемисања, вечите дилеме, колико нас је, ко смо и шта смо, где смо, где бејасмо, шта смо, опстасмо, да ли смо? Можемо ли, да ли смо најпре сами међсобом и са собом, па и са окружењем искрено потврдити да смо то што и јесмо. Искористити законско, демократско и цивилизацијско право и пописати, изјаснити се без калкулације, по ономе шта смо, какав нам је корен и како се осећамо избегавање тога једноставно није - српски.

Статистика је „ђавоља работа“, неумитно и сурово говори и књижи, каснија кајања и „поправна“ тумачења не вреде. У условима прегањања административних одмеравања и условима пребројавања пописаних и критеријумима етничке слике оних који ће то чинити „на терену“, треба одважно одмерити тренутак одлуке. Отуда ни јадиковке, „знам човека тог и тог, наш бејаше“, неће бити од помоћи нити користи. Иако знам да их знате, и да нас има, иако смо понегде заправо и нестали, као и (не)сећање наше, тачније заборав наш, о костима српским под земљом овом. Тај нехај, тај болни и јадни прах говори да смо се људски огрешили и удаљили од Бога и једни од других.

О броју колико нас је, о том фамозном наталитету, о томе, да нас је сваког пописа на десетине хиљада мање, о томе да смо неко и нешто овде...нека; други пут. Тренутно, очито је, (не)планирано испало нешто важније. Извесно је - избори! И, сва брига ће бити усмерена ка томе. Предност, молим, онима са одуженим стажом. Чекају их грдне обавезе...

Не може се свет и поднебље мењати, како се коме прохте, зарад нечијих ситних интереса. Време је тако погодно, за вађење ствари из контекста, за рачун без крчмара, за употребне замене теза. Дотакнуто је дно, биће ли спаса, мало ко зна, чак и они који увек све знају. Искварило се време, поднебље, олош представља господу. Манири мењају суштину, нема више искреног осмеха. Простаклук је заменио све и свја. (По)нестало је ваздуха, малограђанштина је живот и основа. Њојзи хвала! Треба ли да се предамо и препустимо стихији у којој ипак неко кормилари. Ваљда нам је одговор истоветан?

Милутин Станчић