СЛОВО - бр. 40-41
Уместо уводника
За слободу речи
Да бекнемо – док има траке Човек жедан тишине говориће вам о речи нашој насушној. Да, пођох од краја. Од тишине пођох, јер од тишине смо у тишину се враћамо. (Овим можемо да се играмо. Има безброј варијанти. Ја волим још и ову: од љубави смо и у љубав се враћамо.)
Живе ли у тишини заклети на ћутање? Живе ли са собом у тишини? Рађа ли мук тишину? Или тишина се рађа по изговореној речи? Прочишћена. Као после ватре. Прогутана реч жеже дубоко доле, чак испод пупка. Тамо је немирна, јер реч је незауздана. То је нагон и за смисао не пита. Немирна је, јер јој тамо није место. Тамо је разјарен бик, мрки угаљ му гори у утроби. А реч је мислимо птица. Облачић. Нешто што лети, што има крила. Она је ваздух, па, отуда, она је и ватра. Она је небесно плаветна, или на небу плава, ако се већ играмо поезије. На вертикалној оси она ће увек бити изнад средине. Негде између срца и ума. Тамо је она код куће.
Да се не разумемо погрешно, о речи говорим, о семену које пада у саксију. О оној плодоносној. О речи узвикнутој пред свима, но и о оној прошапнутој у молитви, пре спавања. Говорим и о оној из пустиње, јер тамо узвикнута најчистије се чује. Говоримо о слободи речи. Но, да ослободимо прво реч у себи. Да срушимо своје сопствене зидове. Да откључамо своја врата и изађемо из онога што други за нас називају свет. Да ослободимо реч, но, прво да ишчистимо земљу од траве да може да се прими. Да створимо у себи тишину, да чујемо јасно оно што говоримо. Коначно, да се разбудимо, јер, од нас почиње свет. Да станемо најпре пред собом смерно, да можемо потом да станемо и иза оних иза којих стајемо и данас, овде. Да станемо иза оних који су проговорили и у наше име. Гласно. Да ослободимо реч, разуме се, јер да желите да заптите реч, то је као да желите да заптите Стерну (уставу). Крпом, дроњцима, пешчаником, шљунком, камењем, стенама... ама, она ће протећи, прокуљаће.
До тишине се стиже речју, а не ћутњом. На једном месту у својој књизи „Преместен камен” Маџиров вели: Могао сам да ћутим, (иако нисам срео икону) са прстом на уснама свеца. Бити песник значи говорити онако као што се говори у сну. Слободно.
(Ђоко Здравески, беседа на ПЕН скупу поводом Међународног дана писаца у затвору.)