05. мај 2016.
Предавање о Браниславу Нушићу као приповедачу, професора др Горана Максимовића, декана Филозофског факултета у Нишу, на позив Српског културно-информативног центра „Спона“, одржаног уочи Васкрса у Скопљу, приближило је и додатно употпунило сазнања о увек актуелном делу великог српског комедиографа, писца и дипломате, делом животно и професионално везаним и за Македонију у то доба.

Предавање професора Максимовића, у организацији „Споне“, одржано у пуној сали скопског биоскопа „Култура“, са великом пажњом пратили су љубитељи писане речи различитих генерација из Скопља, Тетова, Куманова, чланови Центра, представници Амбасаде Србије у Скопљу, директор и наставници Основне школе „Св. Ћирило и Методије“ из Кучевишта на Скопској Црној гори, бројни грађани.

Максимовић је кроз исцрпно предавање о животу и делу Нушића, његовом упечатљивом хумору и карактерним особинама људи свога доба и те како важећих и данас у савременим условима, сликовито дочарао многе карактеристике менталитета српскога народа, али и уопште људи са подручја овог дела Балкана...

Веома сликовито и пријемчиво примерима из живота и најзначајнијих дела и те како савременог и увек актуелног Нушића, професор је подсетио на његов препознатљив књижевни жанр, „не само у српском него и у јужнословенском контексту“. Пружио је изванредан пресек водиље од рођења писца и аутобиографских детаља из Нушићевог живота, уз коју пошалицу којима се и сам комедиограф служио, све до самога краја, 19. јануара 1938. године..

Посебну пажњу привукао је опис Нушићевих заслуга за оснивање позоришта и заживљавање позоришног живота у Скопљу, као и у Сарајеву, што је данас препуштено забораву.

Све комедије, попут Др, Народни посланик, Мистер долар, Покојник, Ожалошћена породица, Сумњиво лице, Гсспођа министарка, Пут око света... на прави начин су привлачиле публику у позоришта.

Но, Нушић је доказао и да је озбиљан аутор, озбиљних дела, распршивши критике о његовом забављачком делу. Тек са великом временском задршком Нушић је зато са закашњењем примљен у САНУ, заслуживши епитет озбиљног писца.

Написао је чак пет таквих комада, један од њих је драма Обичан човек. Свака је имала запажен значај у позоришном животу, подсетио је Максимовић, и објаснио позадину снажних личних разлика и дилема Нушића као писца и на пример, Нушића као управника Народног позоришта у Београду, где дуго није постављао чак ни своје дело на репертоар, „јер му још није време...“

Да ли је пишући комедију Др, упитао се професор Максимовић, књижевник у своје време могао и да сања да ће његово дело 80 година после његове смрти бити и те како актуелно у оваквој ситуацији. Јер, стварност је превазишла његова дела, рекао је професор и подсетио на праву поплаву лажних и сумњивих доктората из свих области...

Код Нушића, као данас и код Душана Ковачевића, преоваладавају преплети комике и трагичних осећања, моралних сегмената, осећаја беспомоћности...
Тако Нушић у комедијама држи препознатљив модел пренаглашене експозиције. У уводном делу наводи све битније делове, након те широке експозиције заплети имају два новоа – политички, љубавни мотиви, а са друге стране моћни заплет који се негде судара са комбинацијама...објашњавао је Максимовић. После кратких заплета, код Нушића сви јунаци, уз све ударе и потресе на крају се враћају, налазе решење. На сличан начин је то видљиво и у Сумњивом лицу.

Занимљива је мало позната судбина рукописа Сумњивог лица који је неколико пута прерађиван пре коначног постављања на сцену, са задршком од пуне четири деценије.

У тешким ратним недаћама приликом повлачења Нушић је велики део свог пртљага у којима су била и два сандука са рукописима склонио у Приштини. Један сандук код једног поверљивог Србина, а други код – Албанца. Тек по ослобођењу, Нушић је сазнао да су рукописи остављени код Србина спаљени од непријатеља, док су они склоњени код Албанца - сачувани. Међу њима је био и рукопис комедије Сумњиво лице...

Сумњиво лице сматра се по неким критичарима, за најуспешнију комедију писца Бранислава Нушића. У предговору дела аутор напомиње колики је утицај на његово стваралаштво имао руски књижевник Гогољ. Тадашње стање у Србији, посебно прилике везане уз бирократију, Нушића подсећају на Гогољеву комедију „Ревизор“, зато он у оригиналном рукопису ове комедије пише да је то „Гогољијада у два чина“.

Нушић је преузео само основну идеју од Гогоља и на том темељу написао веома оригинално дело. Већина ликова, попут капетана Јеротија, његовог писара Виће, полицајца Јоце и осталих писара и практиканата у делу представљају скуп покварених бирократа, којима сопствени интереси остају испред свега осталог. Кроз те ликове осликана је Србија у време Обреновићеве владавине, зато је ова сатира морала да чека преко 40 година да би напокон била постављена на сцену.

Сумњиво лице, (део представе Македонског народног театра, емитован је пре почетка предавања у биоскопу Кулура),  је друштвено-сатирична комедија, чија је главна идеја усмерена да се исмеје државни апарат, а тиме и сви корумпирани и бахати, неписмени, неспособни и нестручни државни чиновници. Радња се одвија за време династије Обреновић, а место радње је једно место у Србији. Главни ликови у комедији представници су власти какве сусрећемо у целој Србији: верни су династији, али само због сопствене користи, уз то су умишљени и неморални. Уз главне ликове, јављају се и други ликови, који у потпуности употпуњују слику тадашње Србије. Остали ликови су полицијски писар Милисав, шпијун Алекса Жунић, газде Спаса и Миладин, полицајац Јоца и практикант Таса. Једини позитивни ликови у овом делу су капетанова кћерка Марица и њен момак Ђока...

Нарочито интересовање побудили су делови предавања везани за део животног пута писца и дипломатску службу Нушића у Битољу, где се оженио и венчао 1893. „у једној малој Немањићкој цркви крај Битоља“. Као и за рад на оснивању првог Народног позоришта 1913. у Скопљу, где је био и управник...

Дочарао је Макесимовић скопској публици и детаље из Нушићевог живота и каријере управника Народног позоришта у Београду, у периоду мајског преврата, доласка династије Карађорђевић на власт у Србији, када је ни крив ни дужан писац означен као кадар и проврженик Обреновића и једно време био скрајнут...

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцаринској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Зато се породица принудно преселила у Смедерево, где је Нушић провео део свог раног детињство у основној школи и у прве две године гимназије. По повратку у Београд, свршио је матуру. Стекавши пунолетство законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Врло рано је испољио интересовање за позориште и драму: као студент глумио је на сцени Народног позоришта, приликом гостовања Омладинског позоришта, а још у 20. години живота написао је прву комедију — Народни посланик. Његова појава као писца, пре свега као комедиографа, означава успон српске драматургије, заправо ренесансу комедије.

Због сатиричне песме Два раба (1887), уперене против монархије, краља Милана Обреновића, Нушић је био осуђен и затворен, после чега му је био отежан пут до места у државној служби. Смирујући своје антирежимске идеје, Нушићу је додељена служба у ресору Министарства иностраних дела, најпре као писара и преводиоца, а затим као вицеконзула и конзула у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну. После тих службовања, Нушић је, од 1900. до 1902. управник Народног позоришта у Београду, да би после преврата 1903. прешао у Нови Сад, као управник Српског народног позоришта (1904—1905). Потом напушта то место и у Београду пише за Политику под псеудонимом "Бен Акиба".
Прва његова изведена комедија је Протекција (1889), а потом до првог светског рата на сцену су постављена дела: Протекција (1889), Народни посланик (1896), Прва парница (1897), Кнез Иво од Семберије (1900), Обичан човек (1900), Тако је морало бити (1900), Шопенхауер (1900), Љиљан и Оморика (1900), Растко Немањић (1901), Пучина (1901), Под старост (1903), Наша деца (1903), Грех за грех (1903), У српској кући (1903), Под облацима (1904), Свет (1906), Данак у крви (1907), Хаџи Лоја (1908), Јесења киша (1909), Иза божјих леђа (1909) и Пут око света (1911).

По повлачењу из Србије време првог светског рата провео је као емигрант у Италији, Швајцарској и Француској. Своје болне утиске о великој народној трагедији и страдањима у рату изнео је у књизи Деветстопетнаеста. Ужаси рата оставили су своје трагове и на његовом драмском стваралаштву: написао је драму Велика недеља, приказану 1929. У периоду после рата написао је и драме за које се инспирисао историјом: Кнегиња од Трибала, Томаида и Наход, који је и приказан (1923). После 1929. поново се вратио комедији и до смрти (19. јануара 1938) написао, поред ситнијих шала и скечева, комедије: Госпођа министарка (изведена 1929), Предговор (1930). Мистер Долар (1932), Београд некад и сад (1933), Ожалошћена породица (1934), Ујеж (1935), Др (1936) и Покојник (1937). У његовим рукописима, после смрти, пронађена је и недовршена комедија Власт, која показује изразите сатиричарске тенденције. Највећи сценски успех доживеле су његове комедије Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Сумњиво лице (1923) Народни посланик, Протекција и Покојник.