И у овом броју пред читаоцима су ауторски текстови, прикази нашег мозаика у широкој палети б(р)оја; по која критичка реч зарад разноврснијих нијанси.
Прибележили смо шта се збива(ло) у долини Вардара, обухватајући културу сећања, осветлали трагове културних домета, нових гостовања књижевника, писаца, са новим промоцијама, колажима, трибинама; апелима! Настављамо тик током и у нову предстојећу јесен.
Рефлектор је уперен на савремено стваралаштво. Паралела и синтеза македонске књижевности у Србији. Домети нових издања у издаваштву, музици. Светлописи историје. Креативности нам не мањка. Ту је и рубрика за најмлађе – Словце у новом руху. Потписује га Теодора Цветковић.
Бритки поглед на данашњицу кроз само нашу, специфичну визуру. Нећете то наћи на другим адресама српских асоцијација, организација, странака, дипломатских представништава, конзулата.
Крећемо се по својим мапама. Наши маркери су чиста огледала. Правци изворно корење. Хумке предака – навигација. Наша је култура питка, јасна, али тешка за разумевање. Смисао као пркос бесмислу. Зато је важно наново тражити постулате, теме, приступе и приче. Између прве и последње странице нашег гласника налазе се и млади и стари. И ђаци и уче. И социјално угрожене породице и почасни конзул Србије у Куманову. Домаћини смо ствараоцима писане речи у Срба. Добротворима. Музичким уметницима. Све у другој деценији рада, кроз концерте и наступе. Ми чувамо и стварамо изворну културу. Тако је и преносимо.
Стварати је важно. И писати. Ма какве околности бивале. И када се клоне и изгуби смисао писане речи, писати треба!
То је исконски позив, и обавеза. Ми се уздамо у своје кљусе. Наши домети, боје и медији поправљају слику стварности. Прошло време заборав прекрива, али ми ново трајање тражимо. На извору је снага. Наши историчари, прегаоци и ствараоци доносе на светлост дана нове текстове, погледе и чињенице.
Филип Ђошевски нам открива причу о Крсту Алексићу; првом српском учитељу у Старом Нагоричану. Овај вредни и занимљиви истраживач и публициста открива и биографске податке о споменику који је постојао тридесетих година прошлог века, а којег су Бугари срушили у Дргугом светском рату.
Слично збори и Милош Стојковић: „О Медреси краља Александра I“.
И даље градимо домове и школе. Обновили смо училишта у Горњем Коњару и Вратници. Ничу огњишта, за нове приче и одрастања.
И овог септембра равњања у школским клупама бележимо. Не обећава ни ова јесен ништа ново и добро у српском корпусу.
Пребродили смо све потешкоће. Доказујемо преданошћу вредност упорног постојања, чак и онима који би да то не виде. И не чују. А слушају добро, све.
На њиховим полицама се Слово може видети, иако им га не шаљемо. Али је тамо. Шта би и показали, када нема другог гласника, ни листа.
Добра вест се далеко чује. Ослушните је добро; и овог септембра.
Милутин Станчић
