30. октобар 2014.

У Македонији се у 31 општини као службени језик користи барем један језик мањинске етничке заједнице, док је српски језик у употреби у три општине: Чучер Сандево, Старо Нагоричане и Куманово

Новим одредбама Охридског споразума Македонија је значајно либерализовала своје језичке политике према мањинским етничким заједницама. На националном нивоу уведен је још један (српски) језик у службеној употреби, а уведено је и високо образовање на матерњем језику за припаднике мањинских заједница.

У студији под насловом „Локалне језичке политике за мањинске етничке заједнице – могућности за ефикаснију примену" коју је узрадио Институт за демократију из Скопља, каже се да у 31 вишејезичној општини албански језик је у службеној употреби у 27, док су на локалном нивоу у службеној употреби и турски, српски, влашки и бошњачки језик. У 22 општине употребљава се један језик мањинске етничке заједнице као службени, у седам општина употребљавају се два мањинска језика, а у две општине прописано је да се користе три оваква језика.

Осам општина је увело језик посебне мањинске заједнице као службен иако иста представља мање од 20 одсто становништва. Према овим показатељима српски језик се користи у Општини Чучер Сандево, јер Срби чине 28,56% популације, у Општини Старо Нагоричане где чине 19, 13% по одлуци Савета општине 2010. године и општини Куманово (8,59) по одлуци Савета општине 2010. године.

Иако је македонски модел локалне вишејезичности скројен да омогући употребу уставних права мањинских етникума, ипак постоје многе потешкоће у пракси.

Ова студија је показала да Скопље и Гостивар предњаче у спровођењу службене вишејезичности, док у већини јединица локалне самоуправе примена мањинских језика често заостаје у пракси, иако је то формално-правно дефинисано.
М.Н. Шта је предвиђено Законом о језицима
Закон о језицима (2008) регулише сферу јавне политике о службеној употреби језика у Републици Македонији које говори барем 20 % грађана у јединицама локалне самоуправе. Овај закон садржи конкретан део о употреби језика на локалном нивоу.

Дакле, службена употреба језика мањинских заједница подразумева писмену и усмену употребу у саветима општине, у комуникацији грађана са органима и телима локалне самоуправе што такође укључује писмену и усмену употребу укључујући и приступ информацијама од јавног карактера. Закон се такође односи и на комуникацију грађана са јавним предузећима у надлежности јединица локалне самоуправе (усмену и писмену), затим на употребу за информативне намене (Службени гласник, општинске новине, обавештења на огласној табли, објаве на веб-страницама. Такође, овим Законом се предвиђају табле на општинским зградама, путним правцима, имена улица, мостова и других инфраструктурних објеката на језику којим говори 20 % грађана те јединице локалне самоуправе.
Иначе, постоје два основна правила за креирање локалних језичких политика. Прво, јединица локалне самоуправе има обавезу да обезбеди „гарантовану употребу" матерњег језика заједницама које чине 20% популације. Друго, савети јединица локалне самоуправе одлучују о употреби језика заједница које чине мање од 20% популације, с тим што је ова одлука дефинисана као условљена.

Шта се преводи
Ова студија је показала да се у пракси не преводе сва документа. То је посебно случај у мањим и неразвијеним јединицама локалне самоуправе. Најчешће се преводе Дневни ред седница и Одлуке Савета. Имплементација овог сегмента локалне језичке политике показује да су табле на општинским зградама уредно написане чак и у општинама са скромнијим буџетом. Када су у питању објаве у Службеном гласнику ова студија указује на употребу само два језика: македонског и албанског, док се језици „мањих" заједница не користе у овом делу језичке политике.
Огласне табле показују извесно шаренило. Негде се објављују само на једном језику, већи је број оних који објављују на два језика, а такође је мали број објављивања на више од два језика.

И знаци поред пута показују колико је општина богата. У мањим су једнојезични, а у већим вишејезични. Комуникација грађана са органима и телима локалне самоуправе је најнеразвијенија област у употреби језика мањинских заједница, посебно код оних које су испод 20% популације, а у већини случајева комуникација на тим језицима није омогућена. Лакше је са писаном документацијом која се спроводи на два службена језика, македонски и језик највеће мањинске заједнице, што са друге стране зависи и од компетенције самог службеника.

Тешкоће у примени
Пракса је показала да се спровођење локалне језичке политике најслабије и најтеже спроводи у малим општинама које имају скромне буџете и не могу да запосле професионалне преводиоце и покрију трошкове превода. Уместо тога преводилачке обавезе обављају већ запослена лица која нису професионални преводиоци. Локалне језичке политике повлаче одређене трошкове које мање општине тешко могу да поднесу. Овај проблем би могао да се реши уколико држава директно из свог буџета финансира те мале општине како би могле да запосле такве стручњаке. У крајњем случају држава може да оснује регионалне преводилачке центре који би покривали више општина. Општински буџети се не би оптерећивали а услуге би се вршиле квалитетно и брзо, предлаже се у студији.

Српски без тумача
У јединици локалне самоуправе Чучер Сандево, где Срби чине 28,56% популације, имплементација овог Закона спроводи се под отежавајућим околностима. Поред македонског као званичног, Законом о језицима у службеној употреби предвиђени су српски и албански.
„Општина годинама функционише у привременим просторијама па за симултани превод имамо опрему а немамо салу, тако да превод седница није могућ. Што се тиче документације за Савет општине преводи се све, од Дневног реда до записника, одлука и сл. Професионалних преводилаца немамо а потребе превода извршавају запослени или ангажујемо наставнике из школе.

Тренутно је у изради веб страница која ће садржати информације на четири језика, македонском, енглеском, албанском и српском језику, рекао је за Слово Сашо Урдаревски, запослен у управи општине.
У општинама Старо Нагоричане и Куманово где Срби чине 19, 13% и 8,6% популације, српски језик као службени уведен је по одлуци Савета општине 2010. године. Нажалост, и поред бројних покушаја нисмо успели званично да сазнамо како тече имплементација Закона о језицима у овим јединицама локалне самоуправе. Једно је сигурно - добар део службеника солидно се служи матерњим српским језиком, али професионалних преводилаца ипак нема. Општине Старо Нагоричане и Куманово имају своје веб стране, али не и информације јавног карактера на српском језику, а путоказе је већ спасила ћирилица.

Имплементација Закона о језицима намеће утисак да је службена употреба језика мањих етничких заједница ипак недовршена прича. Потреба мониторинга и запошљавања и ангажовања додатног броја професионалних преводилаца је евидентна као и њихова перманентна обука. Са друге стране неопходно је да грађани буду боље информисани о праву на службену употребу матерњег језика, што је свакако задатак јединица локалне самоуправе.