19. јул 2018.
Филип Давид и Влада Урошевић истакнути су писци у области жанра књижевне фантастике на ширем јужнословенском простору. Својим збиркама фантастичних прича јављају се у приближно исто време, на самом почетку шездесетих година двадесетог века. За Давида се свакако може рећи да је један од утемељивача фантастичне прозе у модерној српској књижевности, док је Урошевић један од најистакнутијих прозаиста нове македонске књижевности у домену овог жанра.
Код обојице писаца фантастично је присутно у најразличитијим видовима, а нарочиту пажњу завредњује оно које је у вези са сновима и кошмарним и сомнибулским светом. Снови у њиховим причама представљају савршену потку за развијање фантастике.
Сан као „производ узбуркане маште“ Цветан Тодоров смешта у једну од две групе тзв. „извињења фантастичног“, када сан омогућава природно објашњење натприродних појава на крају приче. Међутим, занимљиво је да је сврха сна код писаца о којима је овде реч сасвим другачија. У њиховим приповеткама сан се неће наћи у функцији разрешења загонетке фантастичног, већ ће се наметнути као део ње. Симптоматично је, дакле, да се сан овде не јавља као стереотипно средство одбацивања чудесног, него као његова потврда, својеврстан доказ његовом постојању.
Влада Урошевић као приповедач близак је Борхесовом начелу стваралаштва. У његовим приповеткама доминира тајанствено и чудесно, ирационална стварност, и фантастично се у њих уткива из иманентних својстава тривијалних предмета, једноставних и свакидашњих. Пишући о Урошевићу у контексту новије српске књижевности, Милан Ђурчинов је истакао да је Борхесово начело неумитне свеприсутности и ванвременског универзализма у језгру пишчевих интенција.
Сан као интермедијални свет доминира у многим Урошевићевим приповеткама, а догађаји у њима, колико год изгледали невероватни, необични и онеспокојавајући, чини се да, до самог краја, могу добити рационално објашњење. У неколиким његовим причама наићи ћемо на једну занимљиву појаву – пермутовање јаве и сна. Познато је да су у сну могући многи догађаји невероватни у природном свету, па ипак, у причама какве су „Чудовиште у подрумуˮ и „Унутрашњи просторˮ (збирка кратких фантастичних прича Догађаји) долази до пробијања границе која сан дели од јаве, те оно што је иначе својствено сну – битно одређује стварност. Чудовишта, у првој причи, као актери својствени натприродном свету, део су свакодневице и могуће је борити се против њих на јави. Уместо да сан на крају преузме функцију дезаутентизације, па да чудесни догађај добије природно објашњење, дешава се неочекивано: сан ће необичном догађају дати исто тако необично резрешење – јавиће се као потврда постојања најтрпиродног у стварности. На овај начин су поново изневерена очекивања читаоца. Необичан је и индикативан и почетак приче „Унутрашњи понорˮ:
- После дугих снова о томе, одједном откривате да знате да летите.
Ако се овом уводу конфронтира сам крај: Али, када се увече уморни вратите у своју собу, почиње кошмар: из ноћи у ноћ сањате како ходате земљом, а то је неподношљиво тешко и ужасно – постаје јасно да је на далу специфична пермутација светова, карактеристична за фантастично: натприродно је инкорпорирано у природни свет, а оно што је карактеристично и уобичајено за свакодневни живот постаје својство сна и претвара се у кошмар.
Кратка прича „Последица непажњеˮ такође доноси продор неприхватљивог у оквир свакодневице, при чему је пресудни корак ка натприродом направљен тек на крају. Призор са којим се сусрећемо тешко се може објаснити познатим и признатим законима природе. Фантастично не само да не бива објашњено, него тек на крају достиже кулминацију; зато оправдано ову причу сврставамо у мрежу тзв. ја–тема, о којима говори Цветан Тодоров. Да се овде ради о групи тема погледа, потврђује необјашњива, тајанствена, чак мистична појава ножа, који нико од присутних не види након смрти главног лика, осим његове жене. Догађај у причи до тог тренутка могао би добити и рационално објашњење, иако се чини невероватним. Могао би бити оправдан тек пуком коинциденцијом, а оно што је само наизглед натприродно лако би се могло објаснити сном, који је у средишту приче. То би нас навело да причу сместимо у поџанр фантастично чудног, јер би оно са чим смо се сусрели био само резултат узбуркане маште, сна, при чему би “извињење фантастичног” проистекло из једне пуке случајности. Фантастични догађаји везани за натприродну смрт јунака приче који умире у сну, могли би бити дезаутентизовани посредством интермедијалног света – сна. Међутим, да је фантастика овде и те како присутна и потврђена, наслућујемо већ по начину на који је сан доведен у везу са стварношћу. Сан овде није стереотипно средство дезаутентизације, јер на крају приче схватамо да јунакова смрт у сну није пуки синхроницитет. Појави ножа као крајње чудесног елемента (средства), претходи сан. Најпре имамо чудесну причу о сну главног јунака, а затим, како се ближи крај, писац све дубље залази у фантастично, да би на крају оно потпуно преовладало (Није требало да казује свој сан жени […] јер већ следеће вечери, чим започе спуштање ужетом, указа се женска рука из тамног, малог прозорчића у зиду и приближи нож ужету). И ето нас у жанру фантастичног! До фантастичне појаве истог тог ножа на јави, смрт јунака као последица срчаног удара била би сасвим прихватљиво и логично објашњење.
Када је реч о фантастичним причама Филипа Давида, оне често почивају на принципу парадокса и карактерише их крајње изненађујући завршетак, како за јунаке, тако и за читаоце. Окултно и чудесно често је у вези са приказаним пејзажом, који углавном одликује присуство рушевина, непознатих улица, напуштених замкова или тајанствених коначишта. У опису природе неретко доминирају пусти предели или мрачне шуме, а невреме, сабласна ноћ и загонетни звуци, пригушени или нејасно артикулисани гласови, савршено су погодни за присуство фантастичних појава, догађаја и јунака. Управо због ових карактеристика, као Давидов књижевни узор спомиње се Едгар Алан По. Елементи хорора са једне стране и детективске приче са друге, између осталог, чине га блиским овом великом америчком писцу.
У приповеткама Филипа Давида граница између јаве и сна често је нејасна, и управо из ње и проистиче срж његове фантастике. Често и сам читалац бива увучен у ову необичну и узбудљиву игру сновидног и реалног, непрестано ишчекујући прихватљиво разјашњење. И сами јунаци прича не успевају да дођу до одговора, па најчешће остају изгубљени негде између стварности и снова, што на крају по њих увек има трагичне последице. Ову недоумицу најбоље илуструје следећи одломак из Давидове приповетке под називом Четири приче, организоване попут Декамерона или Хиљаду и једне ноћи, а изговара их један од главних јунака, у причи индикативног наслова „Санˮ:
- Увек постоје две могућности. Или си будан или сањаш. Када си будан, желиш да спаваш и сањаш; када сањаш, желиш да се пробудиш. Увек постоје две стазе, стаза сна и стаза јаве, и обема се иде истовремено. Никада се не зна којом се управо хода, никада се не зна шта је заправо буђење, а шта улажење у сан.
Главни јунак разапет је између два света и сваки му изгледа подједнако могућ и познат, а свако буђење чини му се као улазак у други сан. У таквом преплету сна и јаве налази се упориште фантастичног.
У другом делу приповедног квартета („Украдена музикаˮ), у коме долази до смене приповедача/јунака, елементи фантастике се између осталог заснивају на буђењу које доноси промену идентитета. У последњој од Четири приче на занимљив и упечатљив начин тематизована је веза сна са смрћу, однос између Хипноса и Таноса. Смрт овде одиста бива персонификована и добија стереотипна антропоморфна својства: у виду прилике с тамном капуљачом навученом преко главе, из које су, као две жеравице, вириле очи, у кочији у којој се вози и главни јунак, Смрт проговара и поставља му услов: живеће до тренутка док не утоне у сан. Јунак се неперестано труди да одолева сну, који га прати час као опојни глас жене, час као предивна музика. Завршетак приче остаје отворен, али је сасвим извесно да ће се на крају удружити Хипнос и Танатос, слатки сан и хладна смрт.
У Сну о љубави и смрти све три кључне одреднице из наслова приповетке (Хипнос–Ерос–Танатос) на чудесан су начин доведене у везу. Да би се дошло до истине, мора се прећи граница рационалног, а сусрет са натприродним увек доноси кобне последице. Овога пута то је суочавање са Азриелом, анђелом смрти, који јунакову жену преотима у њеном сопственом сну након бројних опседања, док главни јунак, у потрази за истином, и сам постаје заточеник истог. Аутентичност приче потврдиће њен крај – путници сањари, готово идентичне судбине као и наш јунак, окупљени на железничкој станици, чекају воз који никада неће доћи у предео општег џиновског сна.
За Давидове казиваче сказа је карактеристично да су они сами непосредни сведоци фантастичних дешавања – обично поседују неки доказ који на крају приповедања отклања све сумње у истинитост исприповеданог. Писац на овај начин снажи ефекат фантастичног, пажљиво и промишљено градећи један необичан, несвакидашњи свет, чиме поступно задобија поверење читалаца. Сваки елеменат фантастичног у функцији је богаћења семантике. Непрестаном сменом наратора и ликова, преплитањем сна и јаве, смењивањем тема, аутор динамизује текст, успевајући да у прози постигне поезију.
Сан као средство фантастике у приповеткама Филипа Давида и Владе Урошевића има, закључујемо, веома специфичну улогу, и његова сврха није у постизању дезаутентизације, него да пре свега потврди аутентичност света конструисаног у причи. Јунаци су често заробљеници сопствених или туђих снова, стварност се неретко претвара у кошмар, повремено се и натприродна бића уводе у природни свет, а сан се, готово увек, преплиће или са јавом или са смрћу. Код обојице приповедача натприродни свет је конструисан и аутентизван посебним наративним поступцима, а затим трансформисан у део природног света, што нас управо доводи до жанра фантастичног. Филип Давид и Влада Урошевић се у својим причама, датим у изразито фантастичном кључу, потврђују као прави мајстори у области овог жанра.
Марија Мирковић (П.У.Л.С.Е)
